SAVJET MUSLIMANU

Back | Index | Next

Veličati i tražiti pomoć od Poslanika (iz knjige Mi’rat-ul-Medina

9 - On (autor vehabijske knjige Feth-ul-medžid) navodi na stotinu sedamdeset devetoj (179.) i stotinu devedeset prvoj (191.) stranici hadisi šerif koji kaže, “O Fatima! Traži od mene koju god imovinu želiš (šta god hoćeš)! Ali, ja te ne mogu spasiti od Allahovog dželle-šanuhu džehennema!” On onda ovako nastavlja: “Od čovjeka je dozvoljeno tražiti sve ono što on može učiniti u životu. Samo je od Allaha dozvoljeno tražiti da nam bude oprošteno, da odemo u džennet, da se spasimo od džehennema i slične stvari koje samo i jedino Allah može učiniti. Samo se Allah može moliti za pomoć (istigase), to jest da nas oslobodi briga. Od onih koji su daleko i mrtvi se ne traži pomoć. Oni ne mogu ni čuti ni odgovoriti. Oni ne mogu ništa učiniti. Hazreti Husejn i njegov otac uživaju blagodati (ni’mete) u njihovim grobovima. Oni koji su poznati kao ma’budi (predmeti obožavanja, bogovi), kao mušrik Ahmed Tidžani i Ibni Arabi i Ibni Farid su u azabu. Oni ne čuju ništa. Isto se tako ni od Poslanika ne traži pomoć (istigase). Busajri i Ber’i previše hvale Resulullaha i tako postaju kafiri i mušrici.

On ovako piše na mnogim mjestima u njegovoj knjizi, na primjer na tri stotine dvadeset trećoj (323.) stranici, “Vjerovati da će nam dove umrlih ili otsutnih koristiti da se oslobodimo briga, ili da će oni posredovati (činiti šefa’at) za one koji im upućuju dove, je širk. Allah dželle-šanuhu je poslao Njegovog Poslanika da razbije takav širk i da ratuje protiv takvih mušrika.

Na dvije stotine prvoj (201.) stranici vehabijska knjiga sama sebe pobija. Na toj stranici piše, “Allah dželle-šanuhu stvara osjećaj (his) i ma’rifet u nebesima. Ona se boje Allaha. Svaka zerra (najmanja čestica) zikri i boji se Allaha dželle-šanuhu.On, kontradiktira ovu svoju izjavu i kaže da Poslanici i Evlije ne čuju ništa i ne osjećaju ništa u njihovim grobovima.

Ejjub Sabri paša rahime-hullahu teala, koji je preselio na ahiret 1308./1890. godine, ovako piše u njegovoj knjizi Mir’at-i Medine:

“Alimi islama su uvijek tražili od Allaha dželle-šanuhu lutf i merhamet preko Resulullahovog posredništva (vesile). Otac čovječanstva, Adem alejhisselam je, kada je donešen na zemlju, rekao, ‘Ja Rabbi (O moj Gospodaru)! Oprosti mi radi velikog poštovanja (hurmeta) prema Muhammedu alejhisselam!’ Allah dželle-šanuhu je ukabulio (primio, uslišao) ovu njegovu dovu i upitao ga, ‘Kako ti znaš za Mog Predragog Poslanika Muhammeda alejhisselam? Ja ga još nisam ni stvorio!’ On je odgovorio, ‘Kada si Ti mene stvorio ja sam, čim sam podigao glavu, vidio da je po cijelom rubu Arša ispisano la ilahe illallah Muhammedun Resulullah. Ja sam razumio da je Muhammed alejhisselam najviši (tj. najodabraniji, najsuperiorniji) od svih drugih Tvojih stvorenja. Da ga Ti ne voliš više od svega drugog Ti ne bi napisao (stavio) njegovo ime usporedo sa Svojim.’ Allah dželle-šanuhu je rekao, ‘O Ademe! Pravo si rekao. Ja puno volim Muhammeda (alejhisselam). Ja nisam stvorio nikoga drugog ko Mi je draži od njega. Da Ja nisam odredio da stvorim Njega ja ne bih stvorio tebe. Pošto si ti u tvojoj dovi tražio oprost (afv) radi njegovog hurmeta Ja sam ti ukabulio tvoju dovu i oprostio ti.’

Jedan čovijek koji je bio slijep u oba oka je zatražio od Resulullaha da mu on učini dovu da progleda. Resulullah sallallahu alejhi ve sellem je rekao, ‘Ja ću ti ako hoćeš učiniti dovu ali će ti biti bolje ako se strpiš i izdržiš.’ Slijepi musliman je odgovorio, ‘Ja više nemam nimalo strpljenja. Molim te učini mi dovu.’ On mu je odgovorio, ‘Onda, uzmi abdest i prouči dovu!’ [Ova dova je napisana na arapskom jeziku u knjigama Ed-durer-ussenijje i El-fedžr-us-sadik i Merakil-felah, i njenom objašnjenju (koje se zove) Tahtavi, i na kraju predmeta o ‘hadžet namazu’ u knjizi Ni’met-i islam, koja je turska verzija zadnje dvije knjige.] Imam-i Nesai rahime-hullahu teala, alim hadisa, je rekao da je Allah dželle-šanuhu, kada je slijepac proučio ovu dovu, ukabulio njegovu dovu i dao mu da progleda. Takođe i imam Hasan potvrđuje ovaj događaj. Vehabije nemaju razloga da ga ne vjeruju. Osman bin Hanif, koji prenosi ovaj događaj je rekao, ‘Kada je Osman bin Affan radijallahu anhuma bio halifa neko, ko je bio u velikoj nevolji, mi je rekao o njegovim ličnim brigama i belajima i da ga je sram i stid da ode halifi. Ja sam mu rekao uzmi abdest! Otiđi u mesdžid-i se’adet! Prouči ovu dovu koja je povratila slijepom muslimanu vid. Taj čovjek je, nakon što je proučio dovu, otišao kod kalife. On ga je primio. Halifa mu je rekao da sjede na njegovu sedžadu. On je saslušao njegove brige i uslišao njegov zahtijev.’ (Sedžada, serdžada, serdždžada, je prostirać ili ćilimče na kojem muslimani klanjaju namaz.) Kada je ovaj jadni čovjek vidio da su njegove brige riješene on je odmah otišao kod Osmana bin Hanifa i sav sretan mu rekao, ‘Allah razi olsun (neka je Allah dželle-šanuhu zadovoljan sa tobom)! Da ti ne porazgovara sa halifom ja se ne bih nikada mogao otarasiti ovih mojih briga.’ Međutim, Osman Hanif mu je rekao, ‘Ja nisam ni vidio halifu. Tvoji problemi su tako brzo riješeni radi dove kojoj sam te podučio. Ja sam čuo tu dovu kada ju je Resulullah sallallahu alejhi ve sellem rekao slijepom muslimanu. Vallahi (ja se kunem Allahom dželle-šanuhu) slijepac je progledao prije nego što se rastao sa Resulullahom sallallahu alejhi ve sellem.’

Jednom je za vremena hilafeta hazreti Omera radijallahu anh bila velika suša. Hazreti Bilal bin Haris radijallahu teala anh je otišao kod Resulullahovog sallallahu alejhi ve sellem turbeta i rekao, ‘O Resulullah! Tvoj ummet umire od gladi. Ja te molim budi nam posrednik (vesile) da padne kiša.’ On je tu noć usnio Resulullaha sallallahu alejhi ve sellem koji mu je rekao, ‘Otiđi halifi! Poselami ga od mene! Neka padne kiša od njegove dove (neka učini dovu za kišu)!’ Hazreti Omer je izašao i učinio dovu za kišu. Kiša je počela padati i svugdje je bilo izobilje.

Allah dželle-šanuhu kabuli (prima) dove radi hatara (ljubavi) Njegovih predragih robova. Allah dželle-šanuhu je rekao da On puno, puno, voli Muhammeda alejhisselam. Prema tome, ko god kaže, ‘Allahumme inni es’eluke bi-džah-i Nebijjikel-Mustafa,’ njegova dova se neće odbiti. Međutim, uzimati Resulullaha sallallahu alejhi ve sellem kao posrednika (vesile) za nevažne, ovosvjetske, stvari nije u skladu sa edebom (dobrim i lijepim ponašanjem).

Burhaneddin Ibrahim Maliki rahime-hullahu teala je preselio na ahiret 799./1397. godine. On je rekao da je jedan jako siromašan čovjek otišao kod hudžre-i se’adet i rekao, ‘O Resulullah! Ja sam gladan.’ Poslije izvjesnog vremena neko je došao i odveo me svojoj kući i nahranio me. Kada je siromah rekao da mu je dova bila kabul domaćin mu je rekao, ‘Moj brate! Ti si ostavio tvoju porodicu kod kuće i imao naporan i dug put da posjetiš Resulullaha. Je li pametno doći u Resulullahovu audijenciju i tražiti komad hljeba? Ti si u toj visokoj audijenciji trebao tražiti džennet i beskrajne blagodati (ni’mete)! Tamo, Allah dželle-šanuhu ne odbija zahtijeve.’ Oni koji dobiju čast da posjete Resulullaha sallallahu alejhi ve sellem trebaju činjiti dovu da im on bude zagovornik (šefa’atdžija) na Sudnjem danu.

Jednom su imam-i Ebu Bekir-i Maliki rahime-hullahu teala, i imam-i Taberani i Ebu Šejh rahime-humullahu teala proveli nekoliko dana u gladovanju u mesdžid-i se’adetu. [Ebul-Kasim Sulejman Taberani rahmetullahi alejh je bio imam hadisa. On je rođen 260. godine u Taberijji a preselio je na ahiret 360./971. godine u Isfahanu.] [Ebu Šejh bin Hajjan Abdullah Isfehani rahmetullahi alejh je preselio na ahiret 369./979. godine.] Imam Ebu Bekir je na kraju, poslije jacije namaza, rekao, pošto više nije mogao da izdrži glad, ‘Ja sam gladan o Resulullah!’, i otišao u ćošak. Njegova dva prijatelja su čitala knjigu. Jedna plemenita osoba, koja je bila sejjid, je došla sa njegovim slugama i rekla, ‘Moja braćo! Vi ste zatražili od mog djeda, Resulullaha sallallahu alejhi ve sellem, da vam pomogne da nađete hrane. On mi je kada sam malo zakunjao naredio [u mom snu] da vam donesem hrane.’ Oni su svi zajedno jeli hranu. Sejjid se vratio nazad ostavivši ostatak hrane sa njima.

Ebul Abbas bin Nefis rahime-hullahu teala, koji je bio slijep, je jednom tri dana gladovao. On je otišao kod hudžre-i se’adet i rekao, ‘O Resulallah! Gladan sam.’, i počeo čekati u ćošku. Poslije izvjesnog vremena neko je došao i odveo ga svojoj kući. On ga je poslužio hranom i rekao, ‘O Ebul Abbas! Ja sam usnio našeg efendiju Resulullaha. On mi je naredio da te nahranim. Kad god si gladan dođi kod nas!’

Jedan od alima islama imam-i Muhammed Musa bin Nu’man Merakiši (Marakeši) Maliki rahime-hullahu teala je preselio na ahiret 683./1284. godine. On je u njegovoj knjizi Misbah-uz-zulam fil-mustegisin bi-hajr-il-enam popisao one čije su se želje ispunile kada su upotrijebili Resulullaha sallallahu alejhi ve sellem kao posrednika, zagovornika (vesile). Jedan od njih, Muhammed bin Munkedir rahime-hullahu teala, je rekao da je jedan čovjek, prije nego što je otišao u džihad, dao njegovom ocu osamdeset zlatnika na čuvanje i rekao mu ‘Čuvaj mi ih! Ti od njih možeš pozajmiti onima koji su u velikoj oskudici (muhtać).’ Muhammedov otac ih je pozajmio onima koji su patili od velike suše. Kada se čovjek vratio, i došao po njegove zlatnike, njegov otac mu je rekao da dođe sutra naveče. On je otišao kod Hudžre-i seadet i tamo do sabaha molio Resulullaha. Moj otac je rekao da mu je došao čovjek i rekao ‘otvori ruke’. On mu je u njih stavio jednu kesu sa zlatnicima. On ih je kod kuće izbrojao. U kesi je bilo osamdeset zlatnika. On ih je sav zadovoljan vratio njihovom posjedniku.

Ibn-i Dželah rahime-hullahu teala je, kada je osiromašio u Medini otišao kod hudžre-i seadeta i rekao, ‘O Resulullah! Ja sam ti danas došao kao gost. Ja sam gladan.’ On je onda otišao na stranu i zaspao. On je usnio Resulullaha sallallahu alejhi ve sellem. On mu je dao veliku veknu hljeba. On je kasnije rekao, ‘Pošto sam bio jako gladan ja sam je odmah počeo jesti. Kada sam pojeo pola vekne ja sam se probudio. Ja sam vidio ostatak (drugu polovinu) vekne u mojim rukama.’

Ebul-Hajr Akta’ rahime-hullahu teala je nakon pet dana gladovanja u Medini došao kod hudžre-i seadet i nazvao selam Resulullahu. On je rekao da je gladan i uskoro je zaspao po strani (u ćošku). On je u snu vidio Resulullaha kako mu prilazi. Ebu Bekr-i Siddik je bio s njegove desne strane, Omer Faruk s njegove lijeve, a ispred njih je išao Alijj-ul Murteza radijallahu teala anhum edžma’in. Hazreti Alija je došao i rekao, ‘O Ebel Hajr! Ustani! Što ležiš? Resulullah dolazi!’ On je odmah ustao. Resulullah je došao i dao mu veliku veknu hljeba. Ebul-Hajr je kasnije rekao, ‘Ja sam počeo jesti čim sam uzeo hljeb. Ja sam bio jako gladan.’ Ja sam se probudio kada sam pojeo pola vekne. Ja sam našao u mojim rukama drugu polovinu.

Ebu Abdullah Muhammed bin Ber’a rahime-hullahu teala je rekao da je njegovom ocu Ebu-Abdullah-bin-Hafifu rahime-hullahu teala ponestalo novaca u Mekki. Oni su otišli u Medinu. Pošto je bio dijete on je cvilio i plakao zato što je bio gladan. Njegov otac je, s obzirom da to više nije mogao trpiti, otišao kod hudžre-i se’adeta i rekao, ‘O Resulullah! Mi smo večeras tvoji gosti.’ On je sjeo po strani. Zatvorio je svoje oči. On je malo kasnije podigao glavu i nasmijao se. On je onda puno plakao. On je otvorio oči i rekao ‘Resulullah je stavio u moju ruku para.’ On je otvorio svoju šaku. Ja sam vidio pare. Mi smo ih i trošili i dali od njih sadaku. Mi smo se udobno vratili kući u Širaz. [Ebu Abdullah Muhammed bin Hafif rahmetullahi alejh je preselio 371./981. godine na ahiret.]

Ahmed bin Muhammed Sufi rahime-hullahu teala je rekao, ‘Meni je dok sam bio u hidžaskim pustinjama ponestalo imovine. Ja sam došao u Medinu. Ja sam kod hudžre-i se’adeta poselamio Resulullaha. Onda sam sjeo negdje i zaspao. Resulullah sallallahu alejhi ve sellem mi se pojavio (u mom snu). “Jesi li došao Ahmede? Otvori tvoje ruke!”, naredio mi je. On je napunio moje ruke zlatom. Ja sam se probudio. Moje ruke su bile pune zlatnika.’ [Ebul-Abbas Ahmed bin Muhammed Va’iz Andaluzi rahmetullahi alejh je preselio na ahiret 684./1284. godine u Egiptu.]

Ako na neki način ono što zaljubljenici u Resulullaha sallallahu alejhi ve sellem kažu iz svojih čistih srca izgleda neskladno sa skromnošću i edebom (dinskim ponašanjem) protiv njih se ne smije ništa reći; mora se šutjeti. Šutnja je u tim slučajevima edeb i poštovanje. Jedan od zaljubljenika (ašika) je uobičajavao zvati ezan kod Groba sreće (Kabr-i seadeta), i rekao je da je namaz bolji nego spavanje. Jedan od sluga (hizmećara) u Mesdžidu Nebi ga je istukao rekavši mu, ‘Ti se ponašaš nepristojno u Resulullahovom sallallahu alejhi ve sellem prisustvu.’ Na što je onaj drugi (koga su istukli) rekao, ‘O Resulullah! Zar nije nepristojnost i edepsuzluk istući nekoga u tvom uzvišenom prisustvu?’ Malo kasnije se vidjelo da je onaj, koji ga je istukao, postao paralizovan i nije mogao micati ni ruke ni noge. On je tri dana kasnije umro. Hafiz Ebul-Kasim rahime-hullahu teala je ispričao ovaj događaj u njegovoj knjizi i rekao da je Sabit bin Ahmed Bagdadi rahime-hullahu teala bio očevidac toga.

Ibnun-Nu’man rahmetullahi alejh [Ebu Nu’ajm Ahmed Isfehani šafi’i je preselio na ahiret 430./1039. godine] kaže u njegovoj knjizi da su Ibnus-Sa’id rahime-hullahu teala i njegovi drugovi ostali u Medini bez para. Oni su posjetili hudžre-i se’adet. Ibnus-Sa’id je poslije posjete rekao, ‘O Resulullah! Mi nemamo ni para ni hrane!’, i izašao unazad (natraške). On je na izlazu iz mesdžida sreo nekog ko ih je odveo njegovoj kući i dao im puno hurmi i para.

Šerif Ebu Muhammed Abdusselam Fasi rahime-hullahu teala je na kraju trećeg dana njegove posjete Medini obavio [u Poslanikovoj alejhisselam džamiji] dva rek’ata namaza iza minbera i rekao, ‘O moj uzvišeni pretku! Ja sam toliko ogladnio da više ne mogu da stojim!’ Malo kasnije, neko dođe s tepsijom na kojoj je bilo pečenog mesa, putera i hljeba. Iako je on sa zahvalnošću rekao da je jedno od ovoga dovoljno, osoba koja je to donijela je rekla ‘Molim te jedi od svega! Ja sam to donijeo zato što mi je Resulullah naredio da tako uradim. Nakon što sam pripremio hranu za moju djecu ja sam usnio Resulullaha sallallahu alejhi ve sellem koji mi je naredio, “Odnesi komad u mesdžid tvom bratu u islamu neka pojede.” ’

Šerif Muhessir Kasimi rahime-hullahu teala je jednom zaspao ispred tehedždžud mihraba, sa damaske [sjeverne] strane Hudžre-i se’adet. On je odjednom ustao i otišao ispred hudžre-i se’adet. On se udaljio od nje sa osmijehom na licu i hodajući unazad. Šemseddin Savab, direktor sluga (hizmećara) Poslanikove alejhisselam džamije, koji je stajao tu kod mihraba, ga je upitao zašto se on nasmiješio. On mu je odgovorio da on već nekoliko dana u kući nema hrane i da je došao ovdje nakon što je kod hazreti Fatiminog mekama (turbeta) rekao ‘O Resulullah sallallahu alejhi ve sellem! Ja sam gladan.’ On je nastavio, ‘Ja sam ovdje zaspao i usnio san u kom mi je moj uzvišeni predak dao ćasu (posudu) mlijeka. Ja sam je popio. Onda sam se probudio. U mojim rukama je još uvijek bila ćasa. Ja sam prišao Hudžri tahiri (Hudžre-i tahire) da se zahvalim. Ja sam se nasmijao zato što sam osjetio zevk (slast, užitak, oduševljenje) i ukus. Evo ćase!’ Ovaj događaj je detaljno opisan u knjizi Misbah-uz-zulam.

Ali bin Ibrahim Busri rahmetullahi alejh je rekao da je Abdusselam bin Ebi Kasim Sahabi radijallahu teala anh rekao pred Hudžrom sreće (Hudžre-i se’adet), ‘O Resulallah! Ja sam došao iz Egipta. Ja sam bio pet mjeseci tvoj gost. Ja danima gladujem. Ja hoću hrane od Allaha dželle-šanuhu.’ On je onda otišao na stranu i sjeo. Neko je, nakon što je pred Hudžrom sreće nazvao selam, uzeo Abdusselama za ruku i odveo ga u njegov šator i tamo mu ponudio hrane. On je jeo. Taj čovjek ga je, kada god je on bio u Medini, vodio u njegov šator i davao mu hrane.

Jednom je imam Semhudi rahime-hullahu teala izgubio njegove ključeve. Nije mogao da ih nađe. On je na kraju otišao kod Hudžre sreće i rekao ‘O Resulallah sallallahu alejhi ve sellem! Ja sam izgubio moje ključeve. Ne mogu ući u kuću.’ Jedan dječak mu je donijeo njegove ključeve. U njegovoj knjizi Medine-i tarihi piše da mu je dječak rekao, ‘Ja sam našao ove ključeve. Jesu li oni tvoji?’ [Imam Nureddin Ali bin Ahmed Semhudi je preselio na ahiret 911./1505. godine. On je napisao knjige o Medine-i munevveri koje se zovu El-Vefa i Hulasat-ul-vefa.]

Šejh Salih Abdulkadir rahime-hullahu teala je rekao, ‘Ja sam nekoliko dana bio gladan u Medini muneverri. Nakon što sam posjetio Hudžru sreće (Hudžre-i se’adet) ja sam otišao dotle da zatražim od Resulullaha hljeba, mesa i hurmi. Onda sam klanjao dva rek’ata namaza u Ravdi (Ravda-i mutaherra)’ i sjeo, tu, u blizini. Malo kasnije je neko došao i odveo me svojoj kući. On mi je ponudio pečenja, hljeba i hurmi. Rekao mi je ‘Ja sam malo legao popodne da se odmorim (kajlule), onako kako nam to sunnet nalaže, i usnio sam našeg efendiju Resulullaha sallallahu alejhi ve sellem, koji je mene opisao njemu, i rekao mu da me nahrani.’

Sejjid Ahmed Medeni, potomak Sulejman-Džezulija rahime-hullahu teala, autora knjige Delail-ul-hajrat, je još uvijek bio živ 1301./1883. godine, kada je ova knjiga, Mirat-i Medine, bila napisana. On je rekao da je njegov otac bio veliki siromah. On nije mogao da kupi svom sinu ono što je on želio, jabuka, krušaka, i hurmi. On je savjetovao sinu, da bi ga zabavio, da ide i da traži od Resulullaha sallallahu alejhi ve sellem. On je tako odlazio na vrata Hudžre sreće i tražio što god je želio. I, što god je poželio, njemu je bilo uručeno kroz Rešetke sreće (Šebeke-i se’adet). On bi to uzimao i jeo. [Sulejman Džezuli Muhammed šazili maliki rahmetullahi alejh je 870./1465. godine postao šehid.]

Kilisli Mustafa Iški efendi rahime-hullahu teala je ovako napisao u njegovoj istoriji Mevarid-i Medžidijje, ‘Ja sam živio dvadeset godina u Mekki. Ja i moja žena i djeca smo se, kada sam uštedio šezdeset zlatnika, iselili 1247./1831. godine u Medinu. Za vrijeme našeg putovanja smo potrošili sve naše pare. Mi smo otišli da budemo gosti kod jednog prijatelja. Ja sam otišao pred vrata Hudžre-i se’adet. Ja sam zatražio od Resulullaha sallallahu alejhi ve sellem da mi pomogne. Poslije tri dana je jedan beg došao kući, gdje smo mi otsjeli, i rekao da je on za nas iznajmio kuću. On je platio kiriju za cijelu godinu. Ja sam se poslije nekoliko mjeseci razbolio i morao sam da ležim mjesec dana u krevetu. U kući nije ostalo ništa ni da se pojede ni da se proda. Ja sam se sa ženinom pomoći popeo uz stepenice na krov kuće sa namjerom da se okrenem prema Resulullahovom sallallahu alejhi ve sellem turbetu i da mu ispričam svoje brige i zatražim od njega pomoć. Ali, kada sam podigao ruke (da učinim dovu) mene je bilo stid da tražim nešto dunjalučko. Ja nisam mogao ništa reći. Ja sam se vratio u moju sobu. Sljedeći dan mi je neko došao i rekao da mi je taj i taj efendija poslao neke zlatnike kao poklon. Ja sam uzeo kesu. Naša nevolja je prestala ali se moja bolest nastavila. Ja sam, uz pomoć, otišao kod Hudžre-i se’adet i zatražio od Resulullaha sallallahu alejhi ve sellem da ozdravim (šifa). Ja sam izašao iz mesdžida (džamije) i bez ičije pomoći otišao hodom kući. Kada sam ušao u kuću ja sam bio potpuno zdrav. Ja sam nekoliko dana hodao sa štapom da bi se zaštitio od uroka (nazara). Uskoro, sve su pare bile potrošene. Ja sam ostavivši moju ženu i djecu u mraku otišao u Mesdžid-i Nebevi. Ja sam poslije jacije namaza iznijeo Resulullahu sallallahu alejhi ve sellem svoje brige. Na putu kući mi je neko koga ja nisam poznavao prišao i dao kesu. Ja sam vidio da u njoj ima četrdeset devet zlatnika od kojih svaki vrijedi devet piastera. Ja sam kupio svijeće i druge kućne potrebštine.’

Mustafa Iški efendi je napisao da se dok je njegov sin Muhammed Salih bio u pelenama njegova žena razboljela. Ona ga više nije mogla dojiti. On je bio u nevolji. On je odnijeo bebu kod Hudžre-i se’adet i stavio je na tlo kod zavjese. On je ovako učinio dovu, ‘Allahumme inni es’eluke ve etevedždžehu ilejke bi-Nebijjina ve sejjidina Muhammedin sallallahu alejhi ve sellem Nebijjirrahme, ja sejjidina, ja Muhammed sallallahu alejhi ve sellem! Inni etevedždžehu ila Rabbike ersil murdiate li-hazel-ma’sum.’ Rano sljedećeg jutra je došao jedan oficir koji se zvao Šerif i rekao, ‘Gospodine! Moja kćerka koja je bila stara tri mjeseca je umrla. Mi ne možemo da zaustavimo majčino mlijeko. Ja bih volio znati ako je nekom potrebna dojilja.’ On mu je pokazao bebu. Oficir je rekao, ‘Ako nam dadneš bebu mi ćemo je njegovati radi Allahovog dželle-šanuhu zadovoljstva. Mi ćemo je lijepo odgojiti. Mojoj će ženi biti jako drago.’ On je uzeo bebu i odnijeo je sa sobom.

Iški efendi opet nastavlja, ‘1257. godine su me bile pritisle velike brige; bio sam bez para. Pomišljao sam da odem u Istanbul. U noći (koja se zove) Regaib (tj. u noći između prvog četvrtka i petka u mjesecu Redžebu) sam sjeo u ćošak kod Ravde-i mutahhere. Ja sam povezao moje srce s Hudžrom sreće da upitam Resulullaha sallallahu alejhi ve sellem za dozvolu. Zaspao sam. Ja sam u snu tri puta čuo glas koji kaže “Idi u Istanbul i budi Mustafa-pašin gost!” Ja sam se probudio i otišao kući. Ja sam se oprostio sa ženom i djecom i krenuo. Ja sam išao pješke do Aleksandrije. (U Aleksandriji) nisam imao para za brodsku kartu. Bio sam jako potišten. Ja sam se sjetio hadisi šerifa koji kaže “Kada ste zbunjeni u vašim poslovima ili u nevolji tražite pomoć od onih koji su u grobovima.” Ja sam, upotrijebivši mubarek dušu ovog čovjeka -- koji je bio jedan od Allahovih dželle-šanuhu dragih robova -- kao mog posrednika (vesile), zamolio Dženab-i Haka (tj. Allaha dželle-šanuhu) da mi pomogne. [Imam-i Muhammed Busajri je preselio na ahiret 695./1295. godine.] Ja sam kada sam izašao (iz turbeta) sreo čovjeka koji se zvao Ahmed beg iz Sereza. On mi je rekao da me je traži. On mi je rekao, “Moj gospodar (efendija), Sa’id Muhib efendi rahime-hullahu teala, osmanlijski državnik, je, kada je čuo da si ti ovdje, poželio da bude počašćen tvojim prisustvom i da te vidi. Njemu je jako žao što te uznemirava i bilo bi mu jako drago ako bi ti bio tako ljubazan i otišao kod njega.” Mi smo otišli u jednu veliku palaču gdje nas je Muhib efendija dočekao sa velikom ljubaznošću i poštovanjem. On je rekao “Ako hoćeš mi možemo zajedno putovati brodom u Istanbul.” Sljedećeg dana sam dobio tri kese para od egipatskog guvernera Muhammed-Ali paše rahime-hullahu teala. Mi smo otišli smo brodom u Istanbul. Na brodu smo proveli dvadeset jedan dan u karantinu. Ja sam, čim sam se u Petak iskrcao sa broda, otišao pravo u (dio Istambula koji se zove) Ejjub sultan, gdje sam posjetio turbe hazreti Halid-bin-Zejda radijallahu teala anh, i od srca rekao da sam garib, i njegov musafir, i da prosim pomoć. [Halid bin Zejd Ensari je preselio na ahiret 50./670. godine u Istanbulu.] Ja sam poslije džume namaza u Ejjub džamiji ušao sa džematlijama u turbe i sjeo sa strane. Jedan čovjek, kojeg ja nisam poznavao, mi je rekao da mu naredim gdje da me vodi. Neko iza mene me je nježno tapnuo po leđima i rekao, “Tamo gdje ti je naređeno da ideš.”’ Oni su, dok su išli, razgovarali.

Iški efendi je upitao, ‘Ko me je tapnuo (po leđima)?

‘On se zove Mahmud. Stanovnici Ejjuba ga zovu medžzub (onaj koji je lud od ljubavi prema Allahu dželle-šanuhu)’ čovjek mu odgovori.

‘Gdje mi sada idemo?’

‘Ja, koji sam tvoj ponizni sluga, sam čovjek koji je u službi Mustafa-Nuri-paše rahime-hullahu teala, Ministra rata i bivšeg Vrhovnog sekretara Državne kancelarije. On mi je naredio da te pronađem.’

‘Mi nismo upoznati sa Mustafa-pašom. Čudi nas zašto je on tako naredio?’

Službenik mu reče, ‘Ne znam. On je rekao, izgovarajući tvoje ime s velikim poštovanjem, da te očekuje.

Ja mu rekoh, ‘Ti me ne znaš. Niko me u Ejjubu ne zna. Nadam se da nisi napravio grešku.’

On reče, ‘Ne gospodine! Hazreti paša mi je rekao da ću danas naći u Ejjubu, poslije džuma namaza, jednog takvog i takvog mubarek zata (osobu), i da ga trebam s poštovanjem i skromnošću dovesti njemu. On je opisao tvoj izgled.’

‘Kada sam čuo ove riječi ja sam pomislio da je Mustafa-paša dobio ma’nevi znak (išaret). On me je dočekao sa velikim oduševljenjem, ljubaznošću, poštovanjem i edebom. On mi je rekao da sam ja njegov gost, da mogu ostati koliko god hoću, da mogu ići i posjetiti i vidjeti šta hoću i opet doći nazad (kod njega). On je stavio nekoliko sluga pod moju upravu i naredio im da me služe. Sljedeći dan je bio dan posjete šejh-Abdulkadir-Mevlevijinoj tekiji. Ja sam otišao tamo i sjeo unutra. Neko mi je prišao i uljudno me upitao, “Hazreti efendi! Kako se zoveš? Kada si došao u Istanbul? Čiji si gost?” On je saslušao moj odgovor i otišao. Ja sam, kada sam se vratio, rekao Mustafa-paši o ovom ispitivanju. Paša mi je onda rekao. “Naš uzvišeni padišah rahime-hullahu teala je danas počastio to mjesto svojim prisustvom. Njegova velika ličnost puno voli i poštuje muslimane koji žive u Mekki mukerremi i Medini munevveri. Ja pretpostavljam da je naš sultan efendija poslao toga čovjeka tebi.” Ja sam upitao, “Mogu li ja imati čast da vidim sultanovo mubarek lice?” Paša mi je odgovorio, “Možeš. Ti možeš imati tu čast ako odeš u džamiju gdje sultan klanja džuma-namaz.” On me je poslao da učestvujem u petkovnoj (džumanskoj) povorci selamljenja (selamluka). Povorska ceremonija selamljenja je bila u Bejlerbegovoj džamiji. Ja sam stajao po strani čekajući da ugledam sultanovu mubarek ljepotu (džemal). Kada su oči mog padišaha, koje vide istinu, ugledale ovog poniznog slugu koji ga voli, on je povratio natrag svog konja. On mi je poslao vrhovnog zapovjednika (ser asker pašu). Vrhovni zapovjednik mi je došao i rekao, “Iški efendi! Naš padišah ti šalje selam! Njegova velika ličnost je naredila da ti se dadne plata od tri stotine kuruša. On je rekao da ne brineš za tvoju ženu i djecu! Obiđi svugdje i razgledaj sve po Istanbulu.” Ja sam shvatio da je ovaj carski edikt (šahov ferman) našeg efendije sultana Abdulmedžida hana rahime-hullahu teala jedan od njegovih mnogih kešfova i kerameta o kojima sam često slušao. Meni je laknulo kada sam čuo da se ne trebam brinuti za moju familiju. Ja sam se nekoliko mjeseci kasnije vratio u Medinu munavveru i zatekao moju familiju u rahatluku i zadovoljstvu. Ja sam saznao da je to zato što je hazreti padišah Abdulmedžid han rahime-hullahu teala poslao mojoj familiji, u moje ime, tri hiljade kuruša. Njegova velika ličnost nas je učinila sve srećnim kada nam je, poslije mog povratka, poslala još sedam hiljada kuruša. I mi smo, takođe, kao i svi drugi muslimani, poslije svakog namaza, (u zahvalnosti) činili dovu za ovog mubarek padišaha. Ja sam u svakoj prilici recitovao (učio) moj hvalospjev kako bi bio počašćen sa izgovaranjem Abdulmedžid-hanovih rahmetullahi alejh dobročinstva i kerameta’

Bijaše mi teško izraziti moju situaciju,
hazreti Abdulmedžid-hanu, šahu šahova,
Sultanu Svijeta, posjedniku mnogih keramete i ihsana
Shvatih svoje srce i saznah, da je jedan bijednik, fakir [Iški ef.] došao
Keramet me podiže sa niske zemlje,
Usprkos suzama u mojim očima, On (sultan) ovog fakira podragocjenjuje.

[Abdulmedžid han je preselio na ahiret 1277./1861. godine.]

Tekija, u koju je Iški efendi otišao je tekkija Mevlevi-hane u Bešiktašu (ime jednog dijela Istanbula). Ona je kasnije premještena u tekiju u Beharije ulici u Ejjubu. U to vrijeme je šejh tekije bio Abdulkadir dede.

Iški efendi je morao biti neki veliki čovjek (zat), jer mu je kod Hudžre-i seadeta bilo uslišano sve što je poželio. Hadži Tevfik beg rahime-hullahu teala, službenik Ministarstva admiraliteta (mornarice), je dok je bio u Medini munevveri patio od rana na očima. On je posjetio Hudžru sreće (Hudžre-i seadet) i učinio dovu da se kutariše (oslobodi od) bolova, ili, da ode u Istanbul i da se vrati se kući. Kada se on vratio kući Iški efendi je došao njegovoj kući i proučio dovu koju je puhnuo po njemu. Njegovi bolovi su odmah prestali.

Jedan čovjek iz Istanbula je ostao sedam godina u Medini. On je na mjestu koje se zove Revda-i mutahhera, svaki dan čitao knjigu Delail-i hajrat. On je, kad je god počeo da čita Delail-i šerif, vidio da je kod njega jedan stariji čovjek, koji je bio uredno obučen i imao bradu i brkove koji su bili potsječeni po sunnetu. Kada je trebao da se vrati nazad u Istanbul on je ovako učinio dovu pred Hudžrom sreće, ‘O Resulullah! Ti znaš da sam ja, od početka do kraja, svaki dan, učio (čitao) Delail-i šerif na ovom mubarek mjestu. Ja ne znam je li on primljen. Jesam li ja bio u stanju da ukažem neophodno poštovanje dok sam učio ovu mubarek knjigu?’ On je onda sjeo na stranu i uskoro (poslije toga) zaspao. On je usnio našeg efendiju Resulullaha sallallahu alejhi ve sellem kako mu daje kroz Muvadžehe-i se’adet ćasu sa mlijekom. On ju je uzeo i popio. Kada se probudio on je kod njega vidio onog lijepo namirisanog starca koji mu je rekao ‘Afijet olsun moj brate’ i otišao. (afijet olsun=nazdravlje)

Napisane su mnoge knjige u kojima se govori i u kojima se daju primjeri da su dove, u kojima se Resulullah sallallahu alejhi ve sellem upotrijebi kao posrednik (vesile), kabul. Ebu Sulejman Davud Šazili Iskenderi rahime-hullahu teala je opisao u njegovoj knjizi Bejan-i intisar mnoge predivne događaje. On je bio alim u maliki mezhebu. On je preselio na ahiret 732./1332. godine.

Ibni Muhammed Ešbili rahime-hullahu teala je rekao, ‘Dok sam bio u u Španiji, u Granadi, moj domaćin, koji je bio jedan moj stari prijatelj, se razbolio. On je bio u očaju. Ibnul-Hisal rahime-hullahu koji je u to vrijeme bio vezir ga je obišao. On je napisao pismo da se uruči na Hudžru sreće u kom je zatražio od Resulullaha pomoć za ozdravljenje mog domaćina. Moj domaćin je nekoliko dana kasnije ozdravio.’

U drugom tomu prijevoda knjige Šekajik-i Nu’manijje piše da, kada je veliki alim islama Mevlana Šemseddin Muhammed bin Hamza Fenari rahime-hullahu teala, prvi šejh-ul-islam Osmanlijske carevine i mudžeddid njegovog vremena, oslijepio od mrene na očima, on je jedne noći usnio našeg efendiju Resulullaha sallallahu alejhi ve sellem koji mu je naredio, ‘Protumači sure Taha!’. On je odgovorio, ‘Ja nemam snage da u tvom uzvišenom prisustvu tefsirim Kur’ani kerim. Pored toga, moje oči ne vide.’ Onda je naš efendija, Resulullah, koji je bio ljekar (svih drugih) Pejgambera, izvukao iz svog džubeta (hirke) jedan komad pamuka koji je nakon što ga je ovlažio svojom mubarek pljuvačkom stavio na njegove oči. Kada se mulla Fenari probudio on je našao na njegovim očima komad pamuka. Kada ga je on skinuo sa očiju on je progledao. On se zahvalio Allahu dželle-šanuhu (tj. učinio Ga hamd i šukr). On je čuvao taj komad pamuka i stavio u njegov testament (vasijjet) da mu ga stave na njegove oči poslije njegove smrti. Kada je on preselio na ahiret 834./1431. godine njegova želja je bila ispunjena. [Taškopri-zade Ahmed bin Mustafa, autor knjige Šekajik, je preselio na ahiret u Istanbulu 968./1561. godine.]

Pošto su dove u kojima je Resulullah sallallahu alejhi ve sellem uzet kao posrednik (vasile) kabul, hazreti Omer radijallahu teala anh, halifa muslimana je, kada je bila suša u Medini, izašao da učini dovu za kišu. On je uzeo Abbas-bin-Abdul-Muttaliba kao vesilu i rekao, ‘Ja Rabbi! Mi Ti činimo dovu preko hurmeta amidže Tvog predragog Pejgambera sallallahu alejhi ve sellem! Primi (ukabuli) našu dovu!!’

Muslimani su za vrijeme hazreti Omerovog radijallahu anh hilafeta još jednom patili od suše. Hazreti Ka’b-ul-Ahbar rahime-hullahu teala je rekao, ‘Ja emirel mu’minin! [O vođo pravovjernih!] Kada je u vrijeme sinova Israilovih vladala glad, u dovi su upotrijebljeni Pejgamberi kao vesile (posrednik).’ Na to se hazreti Omer popeo na Resulullahov sallallahu alejhi ve sellem minber i rekao, ‘Ja Rabbi! Mi Te molimo preko posredništva (vesile) Poslanikovog amidže i od Tebe tražimo magfiret i ihsan radi njegove časti!’ On je onda rekao džematu, ‘Činite dovu vašem Gospodaru (Rabbu)! On je Taj koji uslišava (kabuli) dove.’ Hazreti Abbas je, na ovo halifino naređenje, učinio dugu dovu. Prije nego što je on i završio svoju dovu sokaci Medine su bile preplavljeni kišnicom. Hazreti Abbas je na taj dan dobio titulu Sak-i Haramejn (Distributer vode u Mekki i Medini). Na taj dan je Resulullahov pjesnik, Hassan bin Sabit radijallahu anhuma, izrecitovao poemu u kojoj je veličao hazreti Abbasa.

Imam Malik je dok je razgovarao sa abbasidskim halifom Ebu Džaferom (Dža’ferom) u Poslanikovoj sallallahu alejhi ve sellem džamiji (Mesdžid-i Nebevi) rekao, ‘O Mensuru! Mi smo u Džamiji sreće! Govori tiho! Hak teala (Allah dželle-šanuhu) je u značenju sure Hudžurat ukorio neke ljude u Njegovoj izjavi, “Ne dižite glasove svoje iznad Resulullahova glasa!” On je u ajeti kerimu, “Oni koji utišaju svoje glasove u Resulullahovom prisustvu”, pohvalio one koji tiho govore. Poštivanje Resulullaha nakon njegove smrti je isto kao i njegovo poštivanje kad je bio živ. Mensur je oborio svoju glavu i rekao ‘O Eba Abdullah! Hoću li se (kada učim dovu) okrenuti prema Kibli ili prema Grobu sreće?’ Hazreti imam Malik mu je odgovorio, ‘Ne okreći svoje lice od Resulullaha! Taj uzvišeni Poslanik sallallahu alejhi ve sellem, šefa’atdžija (posrednik) Sudnjega dana, će biti posrednik (vesile) i za tvoj spas i za spas tvog oca Adema alejhisselam. Ti trebaš tražiti njegov šefa’at, okrenuvši se prema Grobu sreće i zagrlivši (obgrlivši) Resulullahov mubarek ruh (tj. povezujući se čvrsto sa njegovom mubarek dušom). Značenje šezdeset četvrtog ajeti kerima sure Nisa kaže, “Ako oni koji su činili zulum svojim nefsovima dođu tebi, i zamole Allaha dželle-šanuhu da im oprosti (afv), i ako Moj Resul zamoli za njihov oprost (afv), oni će sigurno vidjeti da Allah dželle-šanuhu prima pokajanje i da je milostiv.” Ovaj ajeti kerim obećava da će pokajanje (tevbe, tobe) onih koji upotrijebe Resulullaha kao posrednika (vesile) biti uslišano (kabul).’ Mensur je na ove riječi ustao, i ovako rekao ispred Hudžre-i-seadeta, ‘Ja Rabbi! Ti si u ovom ajeti kerimu obećao da ćeš ukabuliti pokajanje (tevbe) onih koji upotrijebe Tvog Poslanika kao posrednika (vesile). Ja Te molim da mi Ti oprostiš u prisustvu ovog Tvoga uzvišenog i časnog Pejgambera sallallahu alejhi ve sellem. Oprosti i meni kao što si takođe oprostio i onim Tvojim robovima koji su od Tebe tražili Tvoj oprost dok je [Pejgamber sallallahu alejhi ve sellem] bio živ! Ja Rabbi! Ja Te molim sa posredništvom (vesilom) Tvog uzvišenog Pejgambera koji je Poslanik milosti (Nebijjur-rahme)! O Muhammede alejhisselam, najuzvišeniji (najodabraniji) od svih drugih Pejgambera! Ja molim mog Rabba (Gospodara) sa tvojim posredništvom (tevessulom). O moj Gospodaru (Ja Rabbi)! Učini da ovaj uzvišeni Pejgamber bude moj šefa’atdžija (zagovornik).’ I dok je on, ovako činio dovu, on je stajao okrenut prema prozoru Muvadžehe-i s’adet. Kibla mu je bila za leđima. Minber-i Nebevi mu je bio sa njegove desne strane. [Malik bin Enes bin Malik bin Ebi Amir Esbahi rahmetullahi alejh je preselio na ahireti u Medini 179./795. godine.]

POUKA: Savjet koji je imam Malik dao halifi Mensuru rahime-humullahu teala pokazuje da oni koji uče dovu ispred Hudžre-i-se’adeta moraju biti jako pažljivi i oprezni. Onima koji nisu u stanju da iskažu poniznost i edeb, koji su potrebni za to mjesto, nije dobro da ostaju dugo u Medini munevveri. Imam-i a’zam Ebu Hanifa rahmetullahi alejh je rekao ‘Bolje je biti u Bagdadu sa našim srcem ovdje [tj. u Medini] nego biti ovdje [u Medini] a sa našim srcem u Bagdadu.’

Jedan seljak iz Anatolije, koji se oženio u Medine-i munevveri i u njoj i ostao, je godinama služio i hizmetio Hudžre-i se’adet. Jednoga dana se razbolio i dobio groznicu. On je poželio da se napije ajrana (hladno piće napravljeno od jogurta i vode). On je u sebi pomislio, ‘Da sam ja sada u mom selu ja bih sebi napravio ajran i popio ga.’ Te noći se Resulullah sallallahu alejhi ve sellem pojavio u snu efendiji Šejh-ul-Harema i naredio mu da tu izvjesnu službu, koju je obavljao anatolijski seljak, povjeri nekom drugom. Kada je on odgovorio ‘Ja Resulullah! Taj i taj iz tvog ummeta je u toj službi, Resulullah sallallahu alejhi ve sellem je odgovorio, “Reci toj osobi neka ode u svoje selo i neka se napije ajrana!” Kada je sljedećeg dana preneseno seljaku šta je naređeno on je rekao “sa zadovoljstvom!” i krenuo na put u svoju državu.’

Dakle, treba se shvatiti da, kada sama pomisao izaziva ovakav gubitak, kakav će se desiti gubitak -- da nas Allah dželle-šanuhu sačuva -- od nepodesnih riječi ili djela koja nisu u skladu sa edebom, pa čak i ako su učinjena i u šali.

Oni koji posjete Hudžre-i se’adet moraju biti jako oprezni. Oni u svojim srcima ne smiju imati nikakvih ovosvjetskih misli. Oni trebaju misliti o Muhammedovom alejhisselam nuru i njegovom visokom statusu (deredži). Dove onih koji misle na dunjalučke stvari, i kako da se okoriste od nekog ko ima visok položaj, i onih koji misle na trgovinu, neće biti uslišane (kabul). Njihove želje neće biti ispunjene.

Zijaret (posjećivanje) Hudžre-i se’adet je jedan jako častan ibadet. Postoji strah da oni koji u ovo ne vjeruju mogu izaći iz islama (prestati biti muslimani). U stvari oni će se suprotstaviti Allahu dželle-šanuhu i Allahovom dželle-šanuhu Resulu i svim muslimanima. Iako je nekoliko alima u maliki mezhebu reklo da je posjeta Resulullahu sallallahu teala alejhi ve sellem vadžib, rečeno je jednoglasno da je posjeta njemu mustehab.”

SAVJET MUSLIMANU

Back | Index | Next