NIJE MOGAO ODGOVORITI

Back | Index | Next

Petnaesto poglavlje

_____________

RAZGOVOR O SVEMOĆI

Poznato je da hrišćani, iako kažu da je Allah dželle-šanuhu svemoguć, pripisuju nemoć Allahu dželle-šanuhu. [Kako smo već ranije u tekstu objasnili] Tevrat (ili Tora ili Stari Zavjet ili Ahd-i Atik) je prepravljen. U Tevratu (u prepravljenim kopijama) piše da je Allah dželle-šanuhu, kada je stvorio za šest dana svemir, sjeo i proveo sedmi dan u odmaranju. U Knjizi Postanka na početku drugog poglavlja piše, “I svrši Bog do sedmog dana djela svoja, koja učini; i počinu u sedmi dan od svih djela svojih, koja učini. I blagoslovi Bog sedmi dan, i posveti ga, jer u taj dan počinu od svih djela svojih, koja učini.” (Knjiga Postanka 2, 2-3) [Ovo je razlog zašto hrišćani ne rade na sedmi dan u sedmici (to jest, u nedjelju) i zašto ga slave kao praznik i dan odmora.]

Je li Allah dželle-šanuhu, kao stolar, dok je stvarao [haša] upotrebljavao alat pa se zato umorio? U dvadeset petom i narednim stihovima trideset drugog poglavlja Knjige Postanka piše [haša], “I kad viđe da ga ne može svladati, udari ga po zglavku u stegnu, te se Jakovu iščaši stegno iz zglavka, kad se čovjek rva s njim. Pa onda reče: ‘Pusti me, zora je.’ A Jakov mu reče: ‘Neću te pustiti dokle me ne blagosloviš.’ A čovjek mu reče: ‘Kako ti je ime?’ A on odgovori: ‘Jakov’. Tada mu reče: ‘Od sada se nečeš zvati Jakov, nego Izrail; jer si se junački borio i s Bogom i s ljudima, i nadvladao si.’” (Knjiga Postanka 32, 25-29)

O hrišćani! Urazumite se. Ovo bi značilo da se Allah dželle-šanuhu do zore rvao sa Svojim stvorenjem i da nije bio u stanju da Se oslobodi od Ja’kubovog alejhisselam zahvata! Bi li ikada bog mogao biti tako nemoćan? Allah dželle-šanuhu je daleko od ovakvih mana.

Allah dželle-šanuhu je prema [čistom] vjerovanju muslimana u stanju da stvori svako mumkin (nebitno, nepotrebno) stvorenje. On ima atribut (koji se zove) Kudret (Svemoć). Kudret je vječni atribut koji djeluje, dejstvuje, i stvara sve što On hoće [zaželi, odluči]. O ovom se svi muslimani jednoglasno slažu. Allah dželle-šanuhu je u stanju (kadar je) stvoriti sve što Njegov kudret želi da stvori. Sva stvorenja su stvorena Njegovom kudretom (svemoći).

Kada se Hakk manifestuje, On pazi na sve
Stvara posrednike i dodjeljuje u djeliču sekunde.

Sve što je Allahov dželle-šanuhu kudret htio da stvori je isto u odnosu na svoje stvaranje. Sve je mumkin (nebitno, nepotrebno) i mahluk (stvorenje). [Sve drugo, osim Allah dželle-šanuhu, se zove ma-siva ili alem (svijet, stvorenja, univerzum). Danas se oni nazivaju priroda (tabi’at). Sva stvorenja su bila nepostojeća. Allah dželle-šanuhu ih je sve Lično, sam Sobom, stvorio. Svi alemi (svjetovi, stvorenja) su mumkin i hadis. To znači, moguće je da oni izađu iz stanja nepostojanja i budu stvoreni, i stvoreni su iz stanja nepostojanja (dok su bili nepostojeći). Hadisi šerif, “Allah dželle-šanuhu je postojao, ništa drugo nije postojalo” nam kaže da je ovo tačno. Uzeto iz knjige Iman i islam, poglavlje “Iman i islam”.] Atribut kudret neće uticati na (Allahov dželle-šanuhu) vadžib-ul-vudžud ni na mumteni’ (-ul-vudžud) [tj. ono što nikada ne može postojati (pogledaj niže u tekstu)]. Na njih je nemoguće uticati [tj. željeti njihovo stvaranje]. Njihov mumkinat (nebitnost, nepotrebnost), to jest, nebitnost, postojala ona ili ne postojala, je atribut koji dijele sva stvorenja koja su mumkin. Nastajanje ili nestajanje mumkinata [onoga što je nebitno, tj. stvorenja] je ovisno o dejstvu (te’siru) atributa kudret. Allahova dželle-šanuhu sposobnost (da stvori šta god hoće) potiče iz Njegovog zata (bića, ličnosti). Ovo stanje je isto za sva bića koja On hoće da stvori. [Vudžud znači postojanje, egzistencija, biće. Postoje tri vrste postojanja. Prva vrsta postojanja je vadžib-ul-vudžud (postojanje koje je neophodno, koje mora postojati). On oduvijek postoji. On nije nikada u prošlosti bio nepostojeći niti će ikada u vječnoj budučnosti prestati postojati. Samo je Allah dželle-šanuhu Vadžib-ul-vudžud. Druga vrsta postojanja je mumteni’-ul-vudžud koji ne može postojati. On nikada ne treba da postoji. Ovakav je šerik-i bari (Allahov dželle-šanuhu drug, kolega, partner). Drugi bog, Allahov dželle-šanuhu partner, ili Njemu sličan, ne može nikada postojati. Treća vrsta postojanja je mumkin-ul-vudžud koji može a i ne mora postojati. Ovakvi su univerzum i sva stvorenja bez izuzetka. Suprotno vudžudu (postojanju) je adem (nepostojanje). Sva stvorenja su, prije nego što su stvorena, prvo bila u ademu, to jeste, bila su nepostojeća. Uzeto iz knjige Iman i islam, poglavlje “Iman i islam”.]

Da je Allahov dželle-šanuhu kudret specifično povezan sa nekim stvorenjima za to bi trebao postojati razlog. A to bi značilo da je Allahova dželle-šanuhu veličina [haša] ovisna o nečemu. [Jer, u tom slučaju bi postojao razlog koji prisiljava Allaha dželle-šanuhu da odredi Svoj kudret izvjesnim stvorenjima.] A to je mana. Ilah (bog) nema mana.

Allah dželle-šanuhu po hrišćanima [haša] nije svemoguć. U Tevratu piše, “Ja ću ići u Kanaan (Kenan) sa sinovima Izrailovom (Beni Israil). Neka snažno zatrube u rog da ih čujem.” Prema vjerovanju muslimana Allah dželle-šanuhu i čuje i vidi sve. Ali, Allah dželle-šanuhu je daleko od, i ne trebaju mu posrednici kao što su oči i uši [zvuk i svjetlo]. [On vidi i čuje bez posrednika (vasite).]

Allah dželle-šanuhu je prema hrišćanskom vjerovanju je ušao u Isa alejhisselama. Oni kažu, kako smo već ranije rekli, “Isa alejhisselam je od Allaha Allah, od svjetla svjetlo.

Allah dželle-šanuhu je prema muslimanskom vjerovanju daleko od ulaska u nešto. Jer, nešto ulazi u nešto na jedan od sljedeća dva načina. Prvi način je da uđe u prostor koji ono (u šta ulazi) zauzima, to jest, da uđe u njega; drugi način je da uđe u njegove atribute. Allah dželle-šanuhu je daleko od ulaska u ikakav prostor. Dokaz za to je to što Allah dželle-šanuhu nije vezan za mjesto; On je daleko od toga da bude dio nečega. Jer, ova ovisnost o mjestu i postajanje dijelom nečega su atributi koji su specifični za materiju i materijalna tijela. Međutim, već je jednoglasno dokazano da Allah dželle-šanuhu nije materija, i da On nema atribute koji su specifični za materije. Što se tiče nemogućnosti da Allah dželle-šanuhu uđe u nešto putem njegovih atributa, ova vrsta ulaska, kao i svaka druga vrsta ulaska, je suprotna činjenici da je Allah dželle-šanuhu vadžib-ul-vudžud. Jer, kada bi nešto ušlo u nešto drugo ono bi onda trebalo ono u čemu se sada nalazi. S druge strane, prema filozofima, nijedna vrsta ovakvog ulaženja, bez obzira je li to predmetov ulazak u nečije tuđe mjesto, ili atributov ulazak nečiju tuđu bit, ili ulazak njegovog oblika u drugu materiju, ili ulazak njegovih atributa u njegovu bit, ne znači ulazak. Ukratko, kada nešto uđe u mjesto ono treba to mjesto. [A to je suprotno sa “biti bog”.]

Allah dželle-šanuhu je po hrišćanima materija i predmet. U stvari, u Tevratu, u dvadeset sedmom stihu prvog poglavlja, u Knjizi Postanka, se kaže, “I stvori Bog čovjeka po obličju svom, po obličju Božjem stvori ga ...” (Knjiga Postanka 1, 27) I zaista, hrišćani prave razne slike, anđele, ikone [kipove, idole, kumire], i stavljaju u svoje crkve i obožavaju ih. Oni vjeruju da (parafrazirano), “Allah dželle-šanuhu sjedi na nebu. Zemlja je njegovo uporište.

Allah dželle-šanuhu je daleko od ovog hrišćanskog vjerovanja i svega što mu liči. Po ovom pitanju postoji saglasnost između muslimana (ehli islama) i starih grčkih filozofa.

Dokazi za ove činjenice su napisani u knjigama kelama.

Opet, [kako smo ranije u tekstu napisali] hrišćani vjeruju (parafrazirano) “da će svi ljudi i Poslanici alejhimusselam koji su došli na ovaj svijet do Isusovog (Isa alejhisselamovog) vremena biti zbog Ademove alejhisselam greške mučeni u paklu [zato što su uprljani prvim grijehom], i da Allah dželle-šanuhu [haša] nije znao kako da im oprosti ovaj teški grijeh, pa je morao da, nakon raznih pogrda i mučenja od strane jevreja, ubije Svog jedinog sina, da ga osam dana sagorijeva u džehennemu, i da im tako oprosti taj prvi grijeh.

Muslimani vjeruju da iznad Allaha dželle-šanuhu nema niko, da Mu niko ne može naređivati i da Ga niko ne može ispitivati. Allah dželle-šanuhu je gafur (voli opraštanje) i rahim (jako milostiv). Ako neko uradi grijeh i umre bez pokajanja i skrušenog molenja za oprost On će mu ako hoće oprostiti ili će ga kazniti za njegove grijehe. [Kada bi On oprostio svim Svojim robovima, i kada bi ih sve stavio u raj (džennet), to bi bilo bi u skladu sa Njegovom ljubaznošću i dobročinstvom (ihsanom). Kada bi On bacio sve Svoje robove u pakao (džehennem) to bi bilo bi u skladu sa Njegovom pravdom.] Vjerovati da Allah dželle-šanuhu nije imao drugog izbora i načina da oprosti Svojim robovima osim da ubije Svog jedinog sina je jedna tako neprijatna stvar. S druge strane, sveštenici putuju od sela do sela i [za izvjesnu sumu novca] opraštaju hrišćanima grijehe, a pape, prodaju rajsku zemlju centimetar po centimetar kao da za nju imaju kljućeve i tapije. [Mi smo već prije naveli (i objasnili) jevanđeljske stihove na kojima sveštenici baziraju ove svoje prakse.]

Što se tiče stepena poštovanja [!] koje hrišćani imaju prema Poslanicima alejhimusselam; oni su svakom Poslaniku prikačili razne grijehe. Oni čak ne bi odobrili ni da se najniži sveštenici okarakterišu ovakvim neprijatnim pridjevima koje oni pripisuju Poslanicima. Kao primjer ćemo navesti klevete da je Lut alejhisselam dok je bio opijen (sekr) [haša] počinio preljubu sa svojim mubarek kćerkama (Knjiga Postanka 19, 33-35), da je Jehuda počinio blud sa svojom snahom (Knjiga Postanka 38, 13-18), da je Davud alejhisselam počinio blud sa Urjevom ženom (Druga knjiga o Samuelu 11, 2-4), da je Solomon (Sulejman alejhisselam) obožavao idole.

Sljedeći principi hrišćanskog vjerovanja nisu ništa manje sramni od kleveta koje oni upućuju Poslanicima alejhimusselam. I dok hrišćani vjeruju u apostolstvo (nubuvvet) pa čak i poslanstvo (resulluk) dvanaestorice Isaovih alejhisselam apostola, oni prihvataju jednog od njih, Jehudu, koji je izdao Isa alejhisselama jevrejima za trideset dirhema mita [u noći kada su (prema hrišćanskom vjerovanju) jevreji uhapsili Isa alejhisselama]; i pijetlovo kukurijekanje tri puta i, kad god je pijetao kukurijekao, apostolovo Petrovo tri puta poricanje da poznaje Isa alejhisselama; i Pavla, koji je prema hrišćanima [haša] postao vrliji vjernik od Musa alejhisselama, Pavla koji je šesnaest godina ubijao i na razne načine mučio one koji su vjerovali u Isa alejhisselama, Pavla koji je jednog apostola živog oderao, Pavla koji je sunnet (obrezivanje) zamijenio krštenjem i bogosluženje (ibadet) postom - koje je jasno naređeno u jevanđelju i Tori - sa dijetom, Pavla koji je promijenio mnoge jevanđeljske i tevratske propise i vjerovanja.

Hrišćani, da bi pripisali božanstvenost (tj. uluhijjet) Isau alejhisselam, pripisuju svakom Poslaniku grijeh. U debati između muslimana i hrišćana je jedan alim islama upitao sveštenika, koji tvrdio da Isa alejhisselam bog (tj. da posjeduje uluhijjet), šta su njegovi dokazi za to. On je odgovorio da on za to ima četiri dokaza. On je ovako rekao:

Moj prvi dokaz je to što je on stvoren bez oca.” Na to mu je alim islama rekao, “Adem alejhisselam je stvoren ne samo bez oca već i bez matere. I anđeli (meleci) su takođe stvoreni i bez oca i matere. [Meleci nisu ni muško ni žensko.] Prema tome, mi bi trebali prihvatiti i Adema alejhisselam i meleke da su i oni [haša] bog kao i Isa alejhisselam.” Sveštenik mu nije mogao odgovoriti. Sveštenik je onda naveo svoj drugi dokaz.

Moj drugi dokaz je to što je on proživljavao mrtve.” Na to mu je alim islama odgovorio, “U Tevratu piše da je i nekoliko je Poslanika Beni Israila takođe proživljavalo mrtve. U stvari, Musa alejhisselam je oživio mrtvu motku. Onda bi takođe i ovi ljudi morali biti [haša] Allahovi dželle-šanuhu sinovi.” Sveštenik takođe ni na ovo nije mogao odgovoriti. On je onda prešao na njegov treći dokaz.

Moj treći dokaz je Isaov alejhisselam uzlazak na nebo,” na što mu je alim islama rekao, “Ti kažeš da je Isa alejhisselam, nakon što je uz mnoga poniženja ubijen, podignut na nebo. Hrišćani i muslimani jednoglasno vjeruju da je takođe i Idris alejhisselam uzdignut na jedan častan i dostojanstven način, živ, na nebo. Prema tome, Idris alejhisselam bi bio još i zaslužniji da bude Allahov dželle-šanuhu sin.” Sveštenik takođe ni na ovo nije mogao odgovoriti. On je onda prešao na svoj četvrti dokaz.

On je rekao, “Svaki Poslanik je uradio grijeh. Samo Isa alejhisselam nije uradio grijeh. Ovo je atribut božanstvenosti (uluhijjeta).” Kada ga je alim islama upitao, “Koji je to Poslanik učinio grijeh?” on mu je odgovorio, “Davud alejhisselam.” Na to mu je alim islama ovako rekao, “O svešteniče! Ovaj tvoj odgovor te čini gorim i odvratnijim od židova. Jer, apozicija ‘Isa, sin Davuda’ se nalazi u sve četiri jevanđelja. Kad bi to što ti kažeš istina, i kad bi Davud alejhisselam [haša] bio bludnik, zar to onda ne bi značilo da Isa alejhisselam priznaje da je on [haša, haša] kopile Davudov sin? O svešteniče! Ti prvo dižeš Isa alejhiselamovu moć na božiji nivo, a onda ga srozavaš na nivo kopileta, vanbračnog djeteta (veled-i zina). Između ovo dvoje je velika kontradikcija.” Sveštenik opet nije mogao odgovoriti. On je jako ponižen i potpuno zapanjen napustio mjesto debate.

Još jedan zapanjujuća kontradikcija je takođe i hrišćansko vjerovanje da su pape, koje su oni između sebe izabrali, bezgrešne (ma’sum), a da su Poslanici alejhimusselam - koje je Allah dželle-šanuhu specijalno odabrao između svih Svojih robova i poslao ljudima kao uslugu i usrdnost - grešni. Kolika je to glupost i blesavost! Značenje drugog ajeta sure Hašr kaže, “O vi koji ste obdareni! [Pogledajte Allahove dželle-šanuhu zapovijedi, razmišljajte (o njima), i] uzmite iz toga pouku.

[Ovo poglavlje je prevod devedeset drugog poglavlja iz prvog dijela knjige Se’adet-i Ebedijje koja je na turskom jeziku. Knjiga Se’adet-i Ebedijje je riznica znanja. Ona je djelomično prevedena na engleski jezik u fasciklima koji se zovu Endless Bliss i djelomično na našem web sajtu pod naslovom Vječna sreća.]

NIJE MOGAO ODGOVORITI

Back | Index | Next