ODABRANI ČLANCI IZ KNJIGA ALIMA EHLI SUNNETA

22 - HURUFIZAM (HURUFILUK)

Riječ “bektaši” se odnosi na dvije drukčije grupe ljudi. U prvoj grupi su pravi, hakiki (stvarni) bektaši koji slijede istiniti put koji je pokazao hazreti hadži Bektaš-i-Veli. Oni su čisti muslimani.

U drugoj grupi su lažni, pseudo bektaši. Oni su hurufije koje su na krivom i pokvarenom putu. U davnoj prošlosti se većina njih nazivala bektašima. Njih je sa vremenom sve više nestajalo. Oni su na kraju potpuno nestali. Danas u Turskoj nema lažnih, pseudo bektaša. Lažni bektaši među muslimanima su upotrebljavali ovo cijenjeno ime tako da bi mogli, sakrivajući svoja vjerovanja, lako živjeti i varati omladinu. U stvari, broj onih koji su kafiri i koji se sakrivaju pod raznim cijenjenim imenima je jako veliki. Na primjer, jedni od ovih su i melami. Oni koji su skrenuli, i koji nikad ne ibadete, i koji rade svakakve džunahe (grijehe) i zla, i koji nikad ne slijede islam sebe nazivaju melami. Međutim, melami znači čistunac, pravi i čisti musliman koji obavlja farzove njegovih svih pet dnevnih namaza u džamiji, i koji se suzdržava i kloni od harama (od zabranjenog), i koji kod kuće klanja njegove sunnet i nafile namaze, i koji izbjegava da bude glasovit (poznat, čuven). U knjizi Kašif-ul-esrar, koju je napisao Tokadli Ishak ef. (tj. Ishak ef. od Tokada) piše:

Hurufije su jedna druga grupa koja nastoji da zavede muslimane pod plaštom cijenjenog imena. Oni se okupljaju pod imenom Bektaši tarikata. Hurufizam nije mezheb. Hurufizam je tarikat. Oni koji su ranije pripadali ovom pokvarenom tarikatu su sakrivali svoja prava lica. Oni su 1288. godine počeli da skidaju svoje maske (tj. otkrivaju svoja prava lica). Oni su otkrili njihovu tajnu knjigu koja nosi naslov Džavidan. Ova knjiga se sastoji od šest formi (od kojih svaka forma sadrži šesnaest stranica). Jedna od ovih formi je na perzijskom jeziku. Nju je napisao osnivač hurufizma Fadlullah bin Ebi Muhammed Tebrizi. Ostalih pet formi su napisali neki od njegovih učenika. Od njih, forma koja nosi naslov Iškname, koju je napisao njegov sin Ferišteh, nije jasno otkrivala kufr. Ona je zbog toga 1288./1781. godine štampana litografijom u Istanbulu.

Zindik (kafir) Fadlullah Hurufi je bio derviš ostataka karamiti tarikata. Karamiti se takođe zovu i ibahijje. Oni su nazivali harame halalima i 78 godina pljačkali hadžije. Oni su ubijali muslimane. Oni su osnovali vladu. Kada je 372./983. godine njihova vlada uništena oni su se razišli po raznim mjestima i posakrivali. Od ovih, Hasan Sabbah je uspostavio ismailije (isma’ilijje) državu koja je 654./1256. godine srušena. Fadl je u Iranu, u gradu Esterabad, potajno širio kufr. On je pronašao devet pomagaća. On je izmislio nešto što se zove “znanje tačke”. On je govorio da je to i to mubah (dozvoljeno) zato što su izašle dvije tačke a to i to haram zato što je izašla jedna tačka. Hazreti Ibni Hadžer-i Askalani daje u njegovoj knjizi pod naslovom Enba-i Fadl obilnu informaciju o Fadlullahu i tarikatu hurufizma. Kada se Fadlullahov kufr raširio, Miran Šah rahmetullahi alejh, Timur hanov sin, je po naređenju svoga oca 796./1393. godine ubio Fadlullaha. Fadlullah je bio vucan po ulicama sa zavezanim nogama. Tako se islam oslobodio od jednog velikog neprijatelja. Kao što je sultan Selim Javuz han rahmetullahi teala alejh, pobjedivši Šaha Ismaila (Isma’ila) spriječio širenje šijizma (ši’izma), tako je isto i Timur han rahmetullahi teala alejh, spriječivši širenje hurufizma koji je bio opasnost za islam, učinio islamu veliku uslugu. Ovo je razlog zašto muridi (učenici) bektaša, tj. hurufi tarikata, mrze Timur hana i zašto se oni o njemu loše izražavaju.

Kada je Fadlullah ubijen Esterabad je uništen a njegovih devet pomočnika je pobjeglo. Kasnije je jedan od njih, po imenu Ali-ul-ala, došao u bektašku tekkiju u Anadoliji (Maloj Aziji). On je počeo potajno širiti knjigu Džavidan (sa ciljem) da prevari džahile (neuke). On je rekao da je to put hadži-Bektaš-i-Velija. Pošto je on nazvao harame (zabranjene stvari) mubasima (dozvoljenim stvarima) i izdao blanko ček po pitanju nefsovih želja i požuda njegove riječi su se počele brzo širiti među zlim ljudima. On je nazvao svoje riječi “sir” i govorio da se one moraju držati u striktnoj tajnosti. Oni koji su otkrili tajne strancima (jabandžijama, nehurufijama) su bili ubijani. U stvari to se desilo nekoliko puta. U knjizi Džavidan su tajne označene sa slovima a, c, v, z. Ovi znakovi, od kojih je svaki kufr, su objašnjeni u knjizi Miftah-ul-hajat. Oni takođe nazivaju i ovu knjigu Sir (tajna). Ko nema knjigu Sir ne može razumjeti knjigu Džavidan. Oni od 800. godine nove ere varaju džahile. Oni su izazvali da oni izađu iz islama. Njima su se takođe pridružili i masoni (slobodni zidari). Oni su hranjeni ćifutskim parama. Oni su počeli širiti svoje kufrove 1240./1824. godine. (Njihov poglavar se zove ulu.) Sultan Mahmud han Drugi, rahmetullahi teala alejh, je pobio njihove poglavare (ulu-e). Bektaške tekkije su uništene. On je izdao ferman (naredbu) da se one dodijele nakšibendijama. Oni su se razasuli i potajno izvršavali svoje aktivnosti. Oni su se ponovo pojavili 1288./1871. godine. Oni su 1288./1871. godine korigovali risalu (brošuru) Iškname koju je napisao Ferišteh sin Abdulmedžida. Oni su je počeli svugdje širiti. Na početku hazreti Bursali-Isma’il-Hakki-efendijine, rahmetullahi teala, knjige Hudždžet-ul-baliga piše da se oni, koje su oni zaveli, zovu išikovo pleme (išik taifesi). [U knjizi Mir’at-ul-mekasid, koju je napisao Sejjid Ahmed Beg, član Suda financijskih poslova, piše, “Abdullatif, Ferištehov sin, koji je bio Abdulmedžidov brat, je bio ehli sunnet (sunnija). Kako se razumije iz knjige koju je on napisao o tesavvufu on je bio jedan salih zat (dobar i pobožan čovjek). On je bio jako žalostan što se njegov brat okliznuo u hurufizam. On ih nije slijedio.” Ferištahov sin je napisao, pored Iškname, takođe i druge knjige. On kaže u njegovoj knjizi Se’adetname, “Ja sam ovo preveo iz knjiga Džavidan, Aškname i Muhabbetname i kompletirao 826. godine.” Glavni Fadlullahov halifa, Mahmud, se razmrsio od izolirajućeg uticaja njegovog šejha. Izmišljajući nešto što se zove ilm-i nokta (znanje tačke) on je napisao knjigu pod naslovom Džavidan-i sagir u kojoj je objavio da su hurufije zindici, kafiri i mel’uni (prokleti kafiri). U Bursali-Isma’il-Hakki-efendijinoj rahmetullahi teala knjizi Hudždžet-ul-baliga piše da je najveća većina onih koji pročitaju knjigu Džavidan na putu ilhada i da su oni kafiri zato što govoreći, “pravo značenje Kur’ani kerima nije njegovo jasno značenje (zahiri murad) već nejasno, sakriveno, značenje (batini murad)”, ne vjeruju u proživljenje nakon smrti. Ova knjiga je štampana 1291./1874. godine u Istanbulu na marginama (po obodima, ivicama) knjige Rešehat. Hurufije kažu “sejjid” za one koji su najpretjeraniji i najneumjereniji u kufru i ilhadu. Iz ovog razloga mnogi od njih tvrde da su sejjidi.

Hurufije se, sa ciljem da prevare muslimane, sakrivaju iza imena “bektaši”. Oni napadaju na nekoliko načina:

1 -- Oni kažu da je Fadl-i Hurufi (Fadl-i Hurufije) bog. U knjizi Džavidan piše, “U vječnoj prošlosti je bog bio nevidljiva sila (kuvvet). On se prvo pojavljivao u slovima, zatim u Pejgamberima (Poslnicima) i na kraju u Fadlu. On se prvo pojavio u obliku Adema. Meleci su radi toga Ademu učinili sedždu. On je u Džavidanu rekao značenja Njegove četiri knjige.”

2 -- Izmišljajući hadise u njihovoj knjizi Hutbet-ul bejan, kao takođe i u njihovim drugim ujdurmisanim knjigama, koje su oni napisali kao, kobajagi hazreti Alijine riječi, oni kažu da griješenje ne šteti onim koji vole Aliju. Oni, rekavši da se ne treba ibadetiti i da su harami (zabranjene stvari) halal (dozvoljeni), zavode neuke ljude koji bi htjeli ući u džennet bez amela (pobožnih djela, izvršavanja vjerskih dužnosti) i ibadeta. Nakon što su oni nekoga ovako prevarili, oni ga, kada on napusti njegov ibadet i iman, počnu podučavati knjigu Sir. Jer, u knjizi Džavidan čak nema ni ehli bejtovog imena. (Ujdurmisana) knjiga Hutbet-ul bejan ima takođe i tursku interpretaciju (šerh).

3 -- Oni kažu da su sve vjere iste i da su one sve sadržane u šesnaest kajševa. Oni kažu, “Svaki od šesnaest kajševa je vjera jednog od Pejgambera. Ko nosi svaki pojedini kajš on izvršava vjeru tog Pejgambera. Na primjer, ko nosi Ademov alejhisselam kajš on uvijek nosi kožu. Jer, Adem alejhisselam je nosio kožne haljine. Ko nosi Musa alejhisselamov kajš on ne jaše na kobili. Ko nosi Isa alejhisselamov kajš on se nikad ne ženi. Međutim, njemu su zina (preljuba, blud) i homoseksualnost dozvoljeni. Jer je Isa alejhisselam bio bećar, neženja.” U knjizi Džavidan, koju je napisao Ferištehov sin, piše da oni kao i hrišćani vjeruju da postoje tri boga. U njoj takođe piše da je zat (uzvišena osoba) (koja se zove) Alija bio Fadl-i Hurufi. Na jednoj drugoj stranici piše, “Fadl-i Hurufi je (haša) uzvišeniji i od Muhammeda alejhisselam i od Alije. Oni nisu znali delikatnosti vjere tako dobro kao (što ih je znao) Fadl.” Njena pisanja su u potpunoj kontradikciji.

Kako se vidi lažni bektaši nisu ni šije ni alevije. Oni su mušrici. Pošto njih podržavaju ćifuti i masoni oni izazivaju da neuki muslimani izađu iz vjere. Oni onima koji su tek prevareni ne pokazuju knjigu Džavidan. Oni se njima predstavljaju kao alevije. Međutim, šijiski alimi kažu da su oni kafiri.

4 -- Pošto su prema njima dozvoljeni harami, i dozvoljeno je lagati, oni su napisali knjige što su Hamzaname i Battal gazi. Oni prepričavaju basnoslovne keramete njihovih poglavara (koji se zovu ulu) koje oni nazivaju “baba”. Ahmed baba, osnivač njihove tekkije u Merdivenkoju kod Istanbula, je okupljao njihovu omladinu i govorio “jedan od baba čije je ime nepoznato, je jednoga dana letio i u jednom momentu je odletio u Damask. On je zatražio da ga pokupe iz jedne kafane. Oni su istoga dana otišli u tu kafanu gdje su ga našli mrtvog na dnu jednog ogromnog zemljanog ćupa. Jedan drugi baba je preletio na leđima lava preko okeana i onda se vratio nazad.” Isto je tako i njegov učitelj, Halil baba, uobičajavao iskupljati omladinu u kući u Samatji i pripovijedati im razne laži. [Autor knjige Kašif-ul-esrar, nastavlja i kaže] pošto sam ja bio tu, ja sam osramotio (orezilio) babu. Domaćin kuće me je izbacio iz kuće. Jedna od njihovih laži je i tvrdnja da je u rukama (njihovih) baba (tj. u njihovoj moći) i dodjeljivanje imetka, položaja, djece, ubijanje ljudi i izlječenje bolesnika. Oni kažu, “Jednom u životu je farz klanjati namaz. Farz je i postiti jednom u životu. Nemojte zloupotrebljavti svoja tijela sa gusulom.” {Gusul je vjerom propisano obavezno kupanje tijela nakon polnog snošaja, (koitusa), polucije, ejakulacije, menstruacije i čišćenja iza porođaja.} Onima koji izađu iz vjere i povjeruju u ovo oni počinju odavati tajne. Oni kažu da je osoba koja se zvala Muhammed je u stvari (haša) bio Alija i da je Alija (haša) Allah. Ako neko poludi i takođe povjeruje u ovo Oni kažu da je to sve Fadl. Oni mu kažu, “Tebi je mubah (dozvoljeno) svaka vrsta zla uključujući i blud (preljubu).” Oni ga onda vode na pijanke i seks skupove (veselice, zabave, partije).

Jedna druga njihova laž je njihovo kazivanje da ima dvanaest (12) puteva. Kada ih upitaju kako bi ovo ikad moglo biti moguće oni kažu, “Je l’ ti sumnjaš u hadži-Bektaš-i-Veliju?” Međutim, hazreti hadži Bektaš-i Velija je (kao i drugi muršidi striktno) slijedio islam i ni on, ni njegovi učenici (muridi), nisu (ni za dlaku) skretali od sunnet-i-senijje. Međutim, džahile, koji su kasnije došli, bezvjerne hurufije su prevarile i prisvojile bektašiluk (ime bektaši). Neka je velika hvala Allahu dželle-šanuhu što danas više nema ovih lažnih bektaša. Bektaši koji danas žive u Turskoj su svi stvarni (hakiki) muslimani. Oni žive u bratstvu sa sunni muslimanima.

Jedna druga od njihovih laži je i to što oni kažu, iako među bektašima ima onih koji su obijesni (azgin), naš baba nije bio takav. Međutim svi lažni bektaši piju alkoholna pića. Oni nikad ne klanjaju namaz. Bi li se ikad moglo reći da su ovaki ljudi dobri? Njihovi najčuveniji poglavari, kao što su Kojun baba iz Osmandžika, Abdal Musa iz Elmalija, Šudža’eddin iz Eskišehra, Kizil Deli iz Dimetoka i Sersem Ali iz Kalkandelena čitaju knjigu Džavidan i šire nevjerstvo (kafirluk). [I u rječniku Mundžid je takođe napisano da je Kojun baba bio jedan od lažnih bektaši derviša.]

Lažni bektaši imaju duge brkove. Oni kažu da je odgajanje dugih brkova hazreti Alijin sunnet. Oni kažu da je kraćenje (podsijecanje, podrezivanje) brkova Muavijin (Mu’avijin) sunnet. Međutim, kraćenje brkova je naređeno u hadisi šerifima. Kraćenje brkova je sunnet-i muekked. Oni kažu da je hazreti Alija, za kojeg tvrde da ga vole, zanemarivao ovaj sunnet, dok je hazreti Muavija (Mu’avija), prema kom gaje neprijateljstvo, slijedio ovaj sunnet. U Buhari-ji šerifu se nalaze razni hadisi šerifi o kraćenju brkova. Reći da hazreti Alija radijallahu teala anh nije slijedio ova naređenja ne znači samo ne voljeti ga već i gajiti neprijateljstvo protiv njega. U vrijeme rata je bilo dozvoljeno puštati duge brkove i nokte sa ciljem da se prepadne neprijatelje. U drugo vrijeme je to mekruh. Fadlullah-i Hurufi je rekao, “Dlake obrva, trepavica i brkova su izgled svetog slova na čovjeku. Ovaj izgled (zuhurat) je bio razlog da meleci Ademu učine sedždu. Brkovi su sveti. Kratiti ih je veliki grijeh (džunah).” Šah Ismail (Isma’il) (koji je raširio rafidizam) je usvojio od hurufija odgajanje dugih brkova. On je naredio šijama da oni uzgajaju duge brkove kako ne bi izgledali kao sunnije. Oni govore da je to hazreti Alijin sunnet sa ciljem da prevare i zavedu mladež. Oni tako kleveću (potvaraju na, lažu na) ovog velikog imama.

Hurufi tarikat nema ni zikra, ni ibadeta ni učenja Kur’ani kerima. Oni se svakog jutra iskupe u pirovoj (starješininoj) kući, u sobi za sastanak. Jedan od njih donese tepsiju na kojoj je za svakog od prisutnih čaša vina, komad hljeba i komad sira. Oni ga dočekaju sa pjesmom poštovanja. On se zaustavlja pred svakim pojedincom i daje mu po jedno. Oni sa poštovanjem uzimaju stvari koje su im date i nježno ih trljaju po licu i onda ih jedu i piju. Svi njihovi ibadeti se sastoje samo od ovog. Oni koji su oženjeni dovode takođe i svoje žene i kćerke na ovaj sastanak. Oni piju i igraju. Ako se nekom od njih svidi nečija žena ili kćerka on ode njenom mužu i zatraži od njega dozvolu da ubere ružu iz njegove bašče. On onda zovne svoju ženu i kaže joj, “podmiri potrebe ovog mog dragog prijatelja.” On je onda poljubi. Ako je zahtjev bio zajednički onda njih dvojica odu babi i od njega zatraže dozvolu. Kada im baba dadne dozvolu oni cijelog života naizmjenično spavaju sa njihovim suprugama. Danas bektaši i alevi u Turskoj ne rade ove pokvarenosti.

Babe (lažnog) hurufi tarikata ispovijedaju kao i sveštenici. Kada neko uradi nešto što se smatra grijehom on dođe pred babu. Baba ga povuče za uho i onda mu oprosti. Ako je čovjekov grijeh veliki on će zamoliti babu i reći, “uzmi tvoju imovinu i nađi način.” Baba mu kaže da zakolje kurban za četrdesete (kirklar) ili da obeća za tri stote (učjuzler). On onda uzme nekoliko turskih lira od njega i oprosti mu. Ako je hurufijka imala seksualni odnos sa nekim ko nije hurufija ona ode babi i kaže mu, “pas me preskočio.” Baba od nje uzme para i oprosti joj. Svaki baba ima drukčiji način. Jedne noći je na sastanku žena stala pred babu i oborila glavu. Baba joj je rekao da skine okove. On je onda rekao jednom od prisutnih ljudi, “ustani i sveži sestru za balvan.” Čovjek je otišao sa ženom u sobu. Jedna druga žena je tražila lijek za svoju bolest. Ona se posavjetovala sa jednom hurufijkom. Hurufijka joj je rekla da njihov baba dobro zna buju (zapise, bajalice, hamajlije). Ona ju je odvela u tekkiju. U tekkiji su rekli ženi, “Skidaj se! Eto babe.” Žena je rekla da se neće skinuti ali su je oni prepali i rekli joj da se ne bi usudila da se ne skine i da će je oni radije mrtvu iznijeti iz tekkije nego joj odati njihove tajne. Žena se predala. Kasnije joj je žena, koja ju je tu dovela, rekla da ono što joj je baba uradio nije zlo i da je on samo izvršio hazreti Alijin sunnet. Pošto njih nije briga ni za haram ni za halal oni se ne ustručavaju da urade ovakve nitkovske (alčak) poslove koje ni najgori kafiri ne bi uradili. [Alevije i pravi bektaši koji sada žive u Turskoj ne rade ove ružne stvari o kojima autor knjige Kašif-ul-esrar piše. Danas u našoj zemlji nema hurufija koji su lažni bektaši tarikat.]

U Saloniki, u Grčkoj, na mjestu koje se zove Gul baba, izvan zidova tvrđave, jedan lažni bektaši baba koji se zvao Zulfikar, je na Nervuz dan iskupio ljude i žene bektaše. Oni su počeli pijančiti. Kada su postali pijani oni su svi počeli tvrditi da su bog, i govoriti, “ja sam stvorio ove planine, ako ja naredim ovaj bor će mi učiniti sedždu, ako ja naredim ovi mrtvi će proživjeti.” Onda je jedan lažni bektaši, koji se zvao Ali Riza i koji je bio službenik u telegrafskoj kancelariji, ustao i glasno rekao, “neka onaj ko je Muhammedov magarac dođe ovdje.” Jedan od njih je istupio naprijed i sa tekbirom uzjahao na drugog. On je otišao među hurufijke sa flašom vina u jednoj ruci i čašom u drugoj. On je počeo dijeliti vino sa tekbirom. Sve žene su bile pijane. On se onda vratio među muškarce. On je onda rekao naglas, “hajde da klanjamo namaz!” Oni su svi ustali. Okrenuvši leđa Kibli, slijedeći babu kao imama, oni su ovako klanjali: Nakon što su naglas uzviknuli “namaz je laž, ja ne vjerujem u namaz, ja ne klanjam namaz,” oni su učinili sedždu. Dok su bili na sedždi njihov baba je podigao jedno stopalo i jednu ruku i galamio. Onda je taj Ali Riza uzeo njegove dvije žene za ruke i odveo ih je do Sami bega, jednog sunni muslimana koji je koji je stajao u daljini i rekao mu, “Vidiš li? Kako je lijepo biti bektaši, zar ne? I ti bi trebao biti bektaši kao i mi umjesto što lišen sjediš u daljini. I ti bi se mogao zabavljati zajedno sa nama.” Svi lažni bektaši, i žene i muškarci, su počeli hodati i napadati na muslimanske familije koje su malo izašle na zrak s obzirom da je bio praznik. Oni su govorili ovo su naša mjesta, i, kakvog posla imaju ovdje oni koji nisu od nas? Oni su poderali njihove čaršafe (tj. zarove sunni žena). Jadne žene su se razbježale plačući i tražeći pomoć. Pošto ih je (tj. sunnija) bilo samo nekoliko muževi ih nisu mogli izbaviti. Kada su vojnici (koji su bili) topdžije na tvrđavi čuli njihov plač oni su im pritekli u pomoć. Oni su rastjerali hurufije. Ovako neprijateljstvo prema islamu koje čak ni kafiri ne osjećaju je prikriveno zato što je Mustafa beg, glavni sekretar Ministarstva provincije Salonika, bio jedan od (lažnih) bektaša. Ovaj incident je takođe netačno i iskrivljeno opisan i u masonskim novinama. Ova odvratna i gnusna ponašanja koja su se desila 1288./1871. godine su dobronamjerni muslimani sa kolektivnom peticijom prijavili sadrat-i-uzma-u (kancelariji premijera). Oni su bili kažnjeni.

Ovi lažovi, koji sakrivaju svoj kufr pod plaštom zlatnog mubarek imena bektaši, su raskrinkani u njihovoj ličnoj literaturi, to jest u knjizi Hakikatname. Ona je objašnjenje knjige Džavidan. Jedna druga njihova knjiga je i Mahšername koju je napisao Emir Alija. Još jedna od njihovih knjiga je i Mukaddemet-ul-hakajik. One ponavljaju nevjerstva (kufrove) koja su napisana u knjizi Aškname. Ona kune i proklinje one koji ih ne vjeruju i naređuje da se oni ubiju. Risala koja se zove Viran abdal nije jedna od njihovih tajnih knjiga. Oni je čitaju otvoreno sa ciljem da prevare i zavedu muslimane i izvedu ih iz islama. Ona potvara i kleveće hazreti Aišu radijallahu anha i loše se izražava o imam-i-a’zam-Ebu-Hanifi rahmetullahi teala alejh i kaže da je on haridžija. Ona citira Fadl-i-Hurufijina pisanja iz knjige Džavidan pod izgovorom da su to hazreti Alijine riječi. Ona propisuje mnoge izmišljene abdeste, namaze i ibadete. Jedna druga njihova knjiga se zove Ahiretname. I ona kao i Aškname vrvi od kufra. Ona nastoji da dokaže da je Fadl-i-Hurufi bog. Jedna druga njihova knjiga je i Risale-i Fadlullah. Jedna druga njihova knjiga je i Tuhfet-ul-Uššak. Knjige Risala-i Bedreddin i Risale-i nokta su sve objašnjenje knjige Džavidan. Jedna druga njihova knjiga je Risale-i Huruf. Jedna druga njihova knjiga je i Turabname. Jedna druga je Vilajetname. Većina ovih knjiga su na farisi (persijskom) jeziku.

Sve u svemu oni imaju oko šezdeset knjiga. One se sve baziraju na poricanju Allaha dželle-šanuhu i propisa islama (ahkam-i islamijje) i odvlače narod u obožavanje Fadl-i Hurufije. Oni su gori od svih drugih kafira i svih drugih sekti (firki). Gore navedena informacija manifestuje ovu činjenicu. Ovdje se završava naš citat iz knjige Kašif-ul-esrar.

U A. Rifki efendijinoj knjizi pod naslovom Bektaši sirri, koja je objavljena 1327./1909. godine u Istanbulu, piše, “Bektašiluk ide unazad, preko lanca (sa vasitama) hadži-Bektaš-i-Velija i Lokmana Horasanija i hadži Ahmeda Jesevija i Bajezid-i-Bistamija, do hazreti Ebu-Bekr-Siddika. Bektaši i Hadžegan su nastali od dvije grane koje su se odvojile od Ahmeda Jesavija. Hurufiluk je put stranputice (dalaleta). Bektašiluk je pravi put (hidajet). Hurufiluk (hurufizam) je jedna grana ismailijja (isma’ilijja) koja nema nikakve veze sa islamom i tesavvufom. Oni tumače (tevile, te’vile) Kur’ani kerim po svojim ličnim voljama i ćejfovima. Njihove knjige koje se zovu Zerre-name, Iskender-name, Fadilet-name, Hakikatname i Risale-i Istiva su raširene među šijama (ši’ijama). Bektašiske knjige kao što su Vilajetname, Kajgusuz Abdal risalesi, Hutbetulbejan, Sejjid Nesimi divani, Kučuk vilajetname, Terzi Ali dede risalesi i Turabi dede risalesi nemaju nikakve veze sa hurufilukom. Šejh Bedruddin, autor knjige Varidat-i ilahijje, i halveti-tarikatski Nijazi Misri, i Hamza Bali iz Bajramija, i Ismail Mašuki (Isma’il Ma’šuki) nisu hurufije.” Osim toga, Mundži baba šejh Muhammed Surejja ovako piše u njegovoj knjizi Tarikati alijjeji bektašijje, “Oni koji pripadaju ehli sunnetu su Alijine šije (ši’ije). A onaj ko se zakačio za Aliju (tj. ko slijedi Alijin put) je neizostavno (bezuslovno) ehli sunnet. Prema tome, za nas bektaše nema razlike zvali nas sunnijama ili šijama (ši’ijama). Knjiga Džavidan nije ni blizu hakiki (istinskog, stvarnog, pravog) bektaši reda. Ta knjiga je pogubna za moralne principe islama. Hurufiluk ne uvažava islam i smatra da su razuzdanost i opijanje alkoholom ibadeti.” Kako se vidi hakiki bektaši ujedinjavaju šijizam (ši’iluk) i sunnizam (sunniluk) u jednom principu -- u ljubavi prema Ehli bejtu. Dok se šijizam (ši’izam) zasniva na mržnji prema prema Ashabima kiram sunnizam se sastoji od ljubavi prema svima, i prema Ehli bejtu i prema Ashabima kiram, bez izuzetka. Iako bektaši koji se predstavljaju kao stvarni bektaši -- dakle, oni koji tvrde da slijede hazreti hadži Bektaš-i Velija rahmetullahi teala alejh -- ne odbijaju da budu šije iz jedne tačke gledišta, razumije se da oni nemaju zala hurufizma. Alevije i bektaši u našoj državi nemaju zala hurufizma. Sve alevije i bektaši u Turskoj su sunnije. Oni svi puno vole Ehli bejt (Ehl-i bejt-i nebevi) i svi uživaju u međusobnoj bratskoj ljubavi.

Ispred svih sebeba (razloga, povoda) koji su doprinjeli da sultan Javuz Selim han krene u rat protiv Šaha Ismaila, i zada težak udarac šijama, su bili savjeti velikog alima ehli sunneta čije je ime Mula Arab. U knjizi Mir’at-i kainat piše, “Mula Arabovo ime je bilo vaiz Muhammed bin Omer bin Hamza. Njegov otac i djed su došli iz Transokeanije (Ma-vera-un-nehr) u Antiok gdje je Mulla Arab rođen. On je, dok je još bio nejako dijete, naučio napamet Kur’ani kerim, Kenz i Šatib i još neke druge knjige. Njega su podučavali njegov otac i njegove amidže, šejh Husejn i šejh Ahmed. On je naučio mnoge stvari u Alepu i Jerusalimu. On je poslije hadždža dobio u Egiptu idžazet-i hadis od imam-i Sujutija i Ša’bija. U Egiptu ga je Melik Katebaj, jedan od čerkeskih sultana, postavio da bude vaiz (propovjednik) i muftija. On je napisao za sultana knjigu fikha pod naslovom Nihajet-ul-furu’. On je po sultanovoj smrti 901./1496. došao u Bursu a zatim u Istanbul. Knjige koje je on naposao za Bajezid-Hana Drugog, Tehzib-uš-šemail i Hidajet-ul’ibad-ila-sebil-ir-rešad, su još više povećale njegov ugled. On se pridružio Jundu pohodu (seferu) i bio sebeb (posrednik, razlog) da se pobijedi grad Meton. On je potakao i naveo sultan-Selim-hana da krene u džihad protiv šija (ši’ija). On je sa tom namjerom napisao knjigu Essedad fi fedail-il-džihad. On se pridružio Ćaldiran pohodu. On je sa svojim vazovima hrabrio vojsku. On je za vrijeme borbi učinio (Allahu dželle-šanuhu) dovu na koju je sultan rekao ‘Amin’. On je u Sarakoju i Uskubu (Uskupu) deset godina činio vaz i nasihat (propovijedao i savjetovao) i bio sebeb (razlog) da mnogi kafiri krenu pravim putem (tj. dobiju hidajet, da postanu muslimani). On se pridružio sultan-Sulejman-hanu u Engurus (Angurus) pohodu. Allah dželle-šanuhu je primio, uslišao dove koje je on učinio za pobjedu (tj. one su bile makbul-i ilahi). On je onda, na putu za Bursu, napisao razne knjige. On je dobro poznavao hemiju. On je sagradio dva mesdžida i dvije džamije. On je preselio na ahiret 938./1532. godine. Njegovo turbe se nalazi u Bursi, u gradskoj četvrti koja se zove Mulla Arab, kod Mulla Arabine džamije. Njegove knjige Tehzib-uš-šemail i El-mekasid fi fedail-il-mesadžid, koje govore o Poslanikovom sallallahu alejhi ve sellem karakteru i moralnim kvalitetima (siret-i Nebevi), su čuvene. Knjiga Šakajik sadrži njegovu detaljnu biografiju.” {Mesdžid je mala džamija koja nema minbera (a obično ni munare).}

ODABRANI ČLANCI IZ KNJIGA ALIMA EHLI SUNNETA