26 -- Svi propisi islama su izvedeni iz Kurani kerima.  Kur’ani kerim sadrži u sebi sve propise iz knjiga svih pejgambera salevatullahi alejhim i još i više.  Slijepi, koji ne znaju puno, i koji imaju plitku pamet, to ne mogu vidjeti.  Kur’ani kerim ima tri vrste propisa:

Oni koji su pametni i koji imaju znanja mogu lako, putem stiha (ibaret-i nass), znaka (išaret-i nass), denotacije (delalet-i nass), uključenja (mazmun-i nass), potrebe (iltizam-i nass), i zaključaka (iktiza-i nass), shvatiti prvu vrstu propisa.  To znači:  Uzimajući u obzir rečenicu, ibaret, delalet, išaret, iltizam, i iktiza, svaki ajeti kerim, ima drukčija značenja i ukaze (hukmove).  Nass su ajeti kerimi i hadisi šerifi koji imaju jasno i očigledno značenje.

Druga vrsta propisa (ahkama) u Kur’ani kerimu se ne može jasno shvatiti.  Ona su izvedena putem idžtihada i istinbata.

U ahkam-i idžtihadijje (tj. pravilima i propisima druge vrste koja se mogu razumjeti kroz idžtihad) se svaki od ashaba kiram mogao ne slagati s Pejgamberom sallallahu alejhi ve sellem.  U vrijeme našeg Pejgambera sallallahu alejhi ve sellem ova pravila nisu mogla biti netačna i sumnjiva zato što je Allah dželle-šanuhu preko Džebraila alejhisselam odmah ispravio pogrešan idžtihad.  Ovako su, na licu mjesta, tačni i netačni idžtihadi bili rastavljeni.  Međutim, propisi koji su izvedeni poslije Pejgamberovog sallallahu alejhi ve sellem prelaska na ahiret nisu ovaki, tako da su, ispravni i neispravni idžtihadi pomiješani.  Ovo je razlog zašto je potrebno i izvršavati i vjerovati pravila i propise koji su izvedeni za vrijeme vahja.  Isto tako je potrebno izvršavati i propise (ahkame) koji su izvedeni poslije našeg Poslanika.  Sumnjanje u idžtihad za koji nema idžme neće pokvariti naš iman.  [Ova odluka je napisano u knjizi Mektubat, drugi tom, kraj 36. pisma.]

Treća vrsta propisa Kur’ani kerima je toliko duboka, i tako tajanstvena, da ih ljudska moć nije u stanju ni shvatiti ni izvesti.  Ova pravila se ne mogu shvatiti sve dok ih Allah dželle-šanuhu ne objasni.  Ona su samo našem Pejgamberu sallallahu alejhi ve sellem objašnjena.  Ona nisu objašnjena nikom drugom.  I ovi propisi su takođe izvedeni iz Kur’ani kerima, ali, pošto ih je Poslanik sallallahu alejhi ve sellem objasnio ona se nazivaju Sunnet.  Niko se ne može protivuriječiti Pejgamberu sallallahu alejhi ve sellem u pogledu prve i treće vrste pravila i propisa (ahkama).  Svaki musliman ih mora vjerovati i slijediti.  Medžutim, u propisima idžtihada (ahkam-i idžtihadijje) svaki mudžtehid mora slijediti pravila i propise (ahkame) koje je on izveo.  On ne može slijediti propise drugih mudžtehida.  Mudžtehid ne može reći da je drugi mudžtehid pogriješio i da se, na osnovu svog idžtihada, odvojio od pravod puta.  Za svakog mudžtehida je njegov idžtihad ispravan i on je u pravu.  Naš Pejgamber sallallahu alejhi ve sellem je naređivao ashabima kiram, koje je slao u daleke zemlje, da u pitanjima sa kojima se susreću, postupaju u skladu sa pravilima Kur’ani kerima.  Ako oni na ta pitanja ne nađu odgovore u Kur’ani kerimu oni ih onda trebaju potražiti u hadisi šerifu.  Oni, u slučaju da ih ni tamo ne nađu, trebaju postupiti u skladu sa svojim sopstvenim mišljenjem i idžtihadom.  On im nije dozvolio da slijede mišljenja i idžtihade drugih, pa čak i ako su oni (ti drugi) učeniji i viši od njih.  Nijedan, ni mudžtehid ni ashabi kiram, radijallahu teala anhum edžma’in, nije nikad odbacio ničiji idžtihad kao neispravan.  Oni nisu nikad rekli, ni za kog ko se s njima ne slaže, da je grešnik (fasik) i otpadnik (sapik).

Najveći od svih mudžtehida koji su se pojavili poslije ashaba kiram radijallahu teala anhum edžma’in je imam-i a’zam Ebu Hanifa radijallahu anh.  Ovaj veliki imam je u svom svakom poslu bio pun vera’a i takve.  On je u svemu što je radio slijedio Pejgambera sallallahu alejhi ve sellem u punom smislu te riječi.  On je došao na takav vrhunac visokih nivoa idžtihada i istinbata da se s njim niko ne može porediti.

[Prije njega je bilo i učenijih i viših ljudi.  Ali, za vrijeme njihovih života, krivi putevi nisu bili toliko rašireni i oni nisu spremali mjerila koja razlikuju ispravnog i neispravnog.  Oni su se, umjesto toga, bavili vrijednijim stvarima.]

Hazret-i imam-i Šafi’i je rekao, “Svi mudžtehidi su imamova a’zamova Ebu Hanifina djeca.”  On je rekao ovako zato što je malo razumio genij ovog velikog vođe idžtihada.  Hazreti Isa alejhisselam će - kada se pred kraj svijeta spusti s neba - izvoditi propise (ahkame) iz Kur’ani kerima i postupati po hazreti Muhammedovom šerijatu.  Jedan veliki alim islama, hazreti Muhammed Parisa, je rekao, “Svi propisi, koje će jedan tako veliki Poslanik kao što je Isa alejhisselam dobiti putem idžtihada, će biti u skladu sa hanefi mezhebom.  To znači, oni će se podudarati sa idžtihadom ovog velikog imama.”  Ovo nam pokazuje koliko je precizan i tačan idžtihad ovog velikog imama.  Evlije su rekle da su vidjele srčanim okom da je hanefi mezheb kao jedan okean i da su drugi mezhebi kao potoci i potočići.  Hazreti imami a’zam je u svom idžtihadu takođe pretekao sve i u slijeđenju sunneta, pa je uzimao čak i mursel i musned hadise kao dokaze.  On je isto tako držao i riječi ashaba kiram iznad svojih mišljenja i zaključaka.  On je bolje od ikog drugog shvatio visoke stepene koje su se ashabi kiram dobili dok su bili u Pejgamberovoj sallallahu alejhi ve sellem prisutnosti (sohbetu).  Nijedan drugi mudžtehid nije bio u stanju da to učini.  Oni koji kažu da je imam-i a’zam proizvoljno izvodio pravila, i da je nije bio vezan za Kur’ani kerim i hadisi šerif, u stvari, ponižavaju mlione muslimana na ovom svijetu, koji su stoljećima ibadetili, i kažu, da su oni na krivom i izmišljenom putu pa čak i izvan islama.  Samo glupani i neuki - koji su ili potpuno nesvjesni svoje neukosti ili neprijatelji islama, koji žele da unište i pokvare islam - mogu ovako nešto reći.  Nekoliko džahila i zindika koji su naučili napamet par hadisa, i koji pretpostavljaju da islam (ahkam-i šer’ijje) nije ništa više od toga, osporava pravila o kojima niti su ikada čuli, niti imaju pojma.  Tačno je da insekt, koji živi u pukotini stijene, misli da je ta pukotina nebo i zemlja.

Imam-i a’zam Ebu Hanifa, rahmetullahi teala alejh, je vođa (reis) ehli sunneta i osnivač fikha.  Tri četvrtine propisa islama koji se slijede u cijelom svijetu pripadaju njemu.  On takođe ima i udjela i u preostaloj četvrtini.  On je vlasnik i vođa kuće islama.  Svi drugi mudžtehidi su njegova djeca.

[Svi propisi (ahkami) koje je mudžtehid izveo se zovu mezheb.  Danas su, od stotina mezheba ehli sunneta, samo u knjige zabilježeni mezhebi četvorice imama.  Svi drugi su djelomično zaboravljeni.  Ime, i godina smrti, četvorice imama su:  Ebu Hanifa 150. godine po Hidžri, Malik bin Enes Esbahi 179. godine po Hidžri, Muhammed Šafi’i 204. godine po Hidžri i Ahmed bin Hanbel 241. godine po Hidžri.  Svako ko nije mudžtehid mora, da u svim svojim poslovima i ibadetima, slijedi jedan od ova četiri mezheba.  Ovim se misli reći;  Put koji nam pokazuje Kur’ani kerim, hadisi šerif tj. sunnet, i idžtihad mudžtehida, je put našeg Poslanika sallallahu alejhi ve sellem.  Pored ova tri dokumenta postoji još i (četvrti) Idžma’-i ummet.  Idžma’-i ummet su, kako piše u Ibn-i Abidinu, pod temom o “Stavljanju u zatvor”, riječi ashaba kiram i tabi’ina.  To znači:  To su stvari koje nijedan od njih nije opovrgao ili porekao kada ih je vidio da se rade.  Tvrdnja ši’ija u knjizi Minhadž-us-salihin nije tačna.  Oni kažu da nije dozvoljeno slijediti mrtvu osobu.]

Nama je islam došao kroz ova četiri dokumenta.  Ova četiri dokumenta se zovu Edille-i šer’ijje.  Sve što je izvan ova četiri dokumenta je bid’at, zindikluk, i nevjerstvo.  Inspiracije (ilhami) i znanja (kešfovi) koji se zbivaju u srcima velikana tesavvufa ne mogu biti dokumenat (sened) i dokaz za propise šerijata (ahkam-i šer’ijje).  Ispravnost kešfa i ilhama se sudi po njihovom podudaranju sa šerijatom.  Evlija koji je na visokom nivou tarikata, ili vilajeta, mora da, kao i svi drugi muslimani koji su na nižem stepenu, slijedi mudžtehida.  Stepeni evlija - kao što su Bistami, Džunejd, Dželaleddin-i Rumi, i Muhjiddin-i Arabi - su uzvišeni zato što su oni, kao i svako drugi, slijedili mezheb.  Prianjanje za propise islama (ahkam-i islamijje) je slično sađenju drveta.  Ilm, ma’rifet, kešf, tedželli, ašk-i ilahi, muhabbet-i zatijje, koji se događaju evlijama su slični plodovima ovog drveta.  Cilj sađenja drveta je da bi se dobio plod.  Međutim, da bi se dobio plod drvo se prvo mora posaditi.  To znači:  Sve dok nema (ispravnog) vjerovanje (imana), i striktnog slijeđenja propisa islama (ahkam-i islamijje), nema ni tesavvufa, ni tarikata, ni evlije.  Oni koji tvrde suprotno su zindici (vrsta kafira) i nevjernici.  Mi moramo bježati od takvih ljudi kao što bježimo od razjarenog lava.  Lav nas može samo ubiti.  Međutim, ovi ljudi će nam ukrasti našu vjeru i vjerovanje (din i iman).  [Knjiga Meredž-ul-bahrejn citira Ahmeda Zerruka koji je rekao da je imam-i Malik rahmetullahi teala alejh rekao “Ko god se upusti u tesavvuf a ne zna fikh postaje zindik (kafir), ko nauči fikh a ne zna tesavvuf zaluta (postane bid’at sahibija), ko nauči i fikh i tesavvuf postigne hakikat (istinu).  Ko ispravno nauči fikh i osjeti slast tesavvufa postane savršen čovjek (kamil insan).”  Svi raniji velikani tesavvufa su, prije nego su dobili kemalet (savršenstvo), pripadali mezhebu alima fikha.  Riječi, “Tesavvufdžije ne pripadaju mezhebu” ne znači “oni napustili mezhebe” već “oni znaju sve mezhebe i uvijek ih uzimaju sve u obzir”.  Oni obavljaju svoje dužnosti onako kako je najbolje i najsigurnije.  Džunejd-i Bagdadi je pripadao Sufjanovom Sevrijevom mezhebu, Abdulkadir-i Gejlani je bio hanbelija.  Abu Bekr-i Šibli je slijedio maliki mezheb.  Imam-i Rabbani i Džeriri su hanefije.  Haris-i Muhasibi je bio šafi’ija, kaddesallahu teala esrarehum.  (Neka im Allah dželle-šanuhu učini njihove tajne vrlo svetim)]  Ovdje se završava prijevod dvadeset šestog poglavlja koje se nalazi u prvom fasciklu knjige Endless Bliss.